 Mnogi danas veruju ako žive u gresima da mogu biti spašeni, a veruju jer ih je uglavnom neko tako naučio. Prva i jako važna stvar jeste što nas Bog preko Biblije opominje da se ne oslanjamo na čoveka. U Bibliji piše, u Knjizi proroka Jeremije 17:5, „Ovako govori Gospod: da je proklet čovek koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo sebi za mišicu, a od Gospoda otstupa srce njegovo.” A u istom poglavlju 7. stiha kaže: „Blago čoveku koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica.” Upravo kada čujemo da čovek govori o nekim istinama ili lažima, Gospod traži od nas da proverimo u Njegovoj reči (Bibliji) da li je to tako, i ako nas Gospod osvedoči prihvatamo svetlost koja nam je data. Pismo govori takođe, da će u poslednje vreme biti jako teško. Ne samo što se tiče greha, već i Božjih istina koje se kose sa ljudskim učenjima i tradicijama, koje odgovaraju pobudama srca. Apostol Pavle je pisao u 2. Poslanici Timoteju 4:3-4, „Jer će doći vreme kad zdrave nauke neće slušati, nego će po svojim željama nakupiti sebi učitelje, kao što ih uši svrbe, I odvratiće uši od istine, i okrenuće se ka bajkama.“ A u Poslanici Kološanima 2:8, Pavle je rekao „Braćo! čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prevarom, po ljudskom predanju, po nauci sveta, a ne po Hristu.“ Ono što je naša dužnost pred Bogom je da činimo Božju volju, a ne da ispunjavamo želje telesnog srca. 2. Timoteju 4:2,5: „Propovedaj reč, bilo u zgodno ili nezgodno vreme; uveravaj, opominji, ohrabruj sa svom strpljivošću i poukom. A ti budi trezan u svemu, trpi zlo, učini delo jevanđeliste, službu svoju izvrši.“ Zato je jako bitno da proverimo šta je Božja volja za nas i šta je Njegova istina.
Sada ćemo videti šta kaže Božja reč o ljudima koji se odluče da žive u gresima i koji veruju da imaju Hristovu pravednost (Njegove bele haljine), čak i kad greše (naše prljave haljine). Božja reč govori da ništa što je pogano ili nesveto, a nije očišćeno ili oslobođeno od greha Hristovom krvlju, neće ući u carstvo Božje. Otkrivenje 21:8,27: „A strašljivima i nevernima i poganima i krvnicima, i kurvarima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažljivima, njima je udeo u jezeru što gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga. I neće u njega ući ništa pogano, i što čini gadost i laž, nego samo koji su napisani u životnoj knjizi jagnjeta.“ U 1. Korinćanima 6:9-10, apostol Pavle govori o neposlušnim ljudima, koji neće ući u carstvo Božje, „Zar ne znate da nepravednici neće naslediti Božje kraljevstvo? Ne zavaravajte se! Ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni muškarci koji se upuštaju u neprirodne odnose, ni muškarci koji ležu s muškarcima, ni lopovi, ni pohlepni, ni pijanice, ni psovači [ružitelji], ni otimači neće naslediti Božje kraljevstvo.“ Apostol Jovan govori čija su deca koja imaju udela u takvim gresima, a ne kaju se, već odlučuju tako da žive. 1. Jovanova 3:7,8,10: „Dečice, neka vas niko ne zavede: onaj ko čini pravdu, pravedan je kao što je on pravedan. Onaj ko čini greh, od đavola je; jer đavo greši od početka. Zbog toga se pojavio Sin Božji da uništi dela đavolova. U ovome se razlikuju deca Božja i deca đavolova: ko god ne čini pravdu, nije od Boga, kao ni onaj ko ne voli svoga brata.“ Takođe, Isus potvrđuje ove reči u Jovanu 8:44,45,47: „Vaš je otac đavo; i želje oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je lažov i otac laži. A meni ne verujete, jer ja istinu govorim. Ko je od Boga reči Božije sluša; zato vi ne slušate, jer niste od Boga.“ Sotona je ovde predstavljen kao otac laži. Svojom pobunom na nebu Lucifer je na sebe i na anđele, koji su se sjedinili sa njim, navukao smrtnu presudu. Kad je naše praroditelje naveo na greh, doneo je smrt njima i celom ljudskom rodu. Rimljanima 5:12: „Zato kao što kroz jednoga čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.“ Bog nam je u svojoj reči otkrio koji put vodi u život. Jeremija 21:8: „I reći ćeš ovome narodu: ‘Ovako govori Gospod: Evo, stavljam pred vas put života i put smrti.“ Takođe nam Bog poručuje preko Mojsija: 5. Mojsijeva 30:19: „Svedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život, da budeš živ ti i seme tvoje.” Vidimo da nas je Bog uputio da postoje dva puta, jedan koji vodi u život i jedan koji vodi u smrt. Isus potvrđuje, takođe, ove reči ljudima koji se nalaze na raskršću dva puta. Matej 7:13: „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu.“ Isus je baš zbog toga došao na zemlju, da nam pokaže pravi put. Jovan 14:4-6: „I kuda ja idem znate, i put znate. Reče mu Toma: Gospode! ne znamo kuda ideš; i kako možemo put znati? Isus mu reče: ja sam put i istina i život; niko neće doći k ocu do kroza me.“ Kako čovek može znati kome služi? Rimljanima 6:16: „Ne znate li da kome se predate za sluge, na poslušnost, sluge ste onoga kome se pokoravate: bilo greha, na smrt, bilo poslušnosti, na pravednost.“ Pismo kaže šta je najvažnije u našoj službi Bogu. 1. Samuelova 15:22,23: „...gle, poslušnost je bolja od žrtve i pokornost od pretiline ovnujske. Jer je neposlušnost kao greh od čaranja, i nepokornost kao sujeverstvo i idolopoklonstvo. Odbacio si reč Gospodnju, zato je i on tebe odbacio...“ Priče 3:5: „Uzdaj se u Gospoda svim srcem svojim, a na svoj razum ne oslanjaj se.“ Pravi hrišćanin je poslušan Bogu. On usklađuje sve svoje odluke, svoje reči i postupke – ceo svoj život sa Božjom reči. Kada čovek želi da bude nezavisan i da radi šta on hoće i kako se njemu sviđa, Sotona rado koristi tu situaciju da ga zarobi za svoju volju. U priči o dva sina, jedan je obećao ocu, ali nije otišao da radi u njegovom vinogradu, dok je drugi rekao da neće raditi, ali se kasnije pokajao i otišao. Matej 21:28-30: „Šta vam se čini? Čovek neki imaše dva sina; i došavši k prvome reče: sine! idi danas radi u vinogradu mome. A on odgovarajući reče: neću; a posle se pokaje i otide. I pristupivši k drugome reče tako. A on odgovarajući reče: hoću, gospodaru; i ne otide.“ Videli smo da Božja reč razdvaja dva puta kojima možemo ići. Prvi put je širok, iz kojeg proističu naša dela ili naše prljave haljine (gresi ovog sveta), koje ne mogu na nebo, a drugi je uzak put iz kojeg proističu Hristova dela u nama ili Njegove bele haljine. Zaharije 3:4: „A on progovori i reče onima koji stajahu pred njim: skinite s njega te prljave haljine. I reče mu: vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine.“ I za bezakonje imamo objašnjenje u 1. Jovanovoj poslanici 3:4: „Svako ko čini greh, čini i bezakonje; a greh je bezakonje.“ Takođe nas Biblija uči, da bi mogli obući Njegove haljine, moramo odbaciti svoje, još dok smo ovde na Zemlji. Matej 9:16-17: „Niko ne stavlja zakrpu od sirovog sukna na stari ogrtač jer bi zakrpa razvukla ogrtač pa bi rupa postala još veća. Ni novo vino se ne sipa u stare mešine jer bi se mešine pocepale, vino prosulo, a mešine propale. Nego, novo vino se sipa u nove mešine pa se oboje sačuva.“ Od našeg ličnog izbora zavisi naša večna budućnost. Sami svojom voljom biramo da li ćemo hodati uskim ili širokim putem. Ako biramo uzak put, postajemo Hristovi sledbenici i to dokazujemo tako što slušamo Njegov glas preko Njegove reči (Jovan 10:27-28: „Ovce moje slušaju glas moj, i ja poznajem njih, i za mnom idu. I ja ću im dati život večni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje.“), činimo Božju volju (Matej 7:21: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; nego koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima.“ Jakov 1:22-25: „Ali nemojte samo slušati reč, već je i izvršavajte, da ne biste sami sebe zavaravali. Jer ako neko sluša reč, a ne izvršava je, on je kao čovek koji posmatra svoje lice u ogledalu, ali kad se pogleda, ode i odmah zaboravi kakav je. Ali onaj ko se udubi u savršeni zakon slobode i prione uz njega, pa ne bude zaboravni slušač već izvršilac dela, taj će biti srećan u onom što čini.“) i ljubimo Hrista i držimo Njegove zapovesti (Jovan 14:15,21; 15:10: „Ako imate ljubav k meni, zapovesti moje držite. Ko ima zapovesti moje i drži ih on je onaj što ima ljubav k meni; a koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam. Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah zapovesti oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj.“). Ako biramo širok put, Isus nas upozorava u Mateju 7:22-25: „Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom đavole izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje. Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu: I udari kiša, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer beše utvrđena na kamenu.“ Oklevanje u izboru puta može da bude opasno za naše spasenje, ako izaberemo pogrešan put. Pismo kaže, Marko 8:36, „Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?“ Doći će dan kad ćemo morati sve napustiti, ali tada neće više biti prilike da se obratimo i služimo Bogu. Isaija 2:19-21: „Oni će se uvući u rupe u stenama i u pećine zemaljske, zbog straha pred Gospodom i zbog slave njegova veličanstva, kada on ustane da strahovito potrese zemlju. U taj dan će čovek svoje srebrne idole i svoje idole od zlata, koje je svako napravio da im se klanja, pobacati krticama i slepim miševima da ode u pukotine stena i na vrhove krševitih litica, zbog straha Gospodnjeg i zbog slave njegova veličanstva, kada on ustane da strahovito potrese zemlju. Klonite se čoveka, kome je dah u njegovim nozdrvama; jer kakva vam je korist od njega?“ Božija reč nam upućuje poziv. Jevrejima 3:7-8: „Zato, kao što govori Duh Sveti: Danas, ako glas njegov čujete, ne otvrdnjujte srca svoja kao u onoj pobuni, kao u dan iskušenja u pustinji.“ Otkrivenje 3:20: „Evo stojim na vratima i kucam. Ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim i on sa mnom.“ Jovan 12:35: „Tada im Isus reče: “Još je malo vremena svetlo s vama. Hodite dok imate svetlo, da vas ne obuzme tama: jer onaj ko hoda u tami, ne zna kuda ide.“ Što duže oklevamo i odupiremo se Božjem pozivu, sve manje ćemo ga čuti i naš karakter će postati sve iskvareniji. Volja će nam biti sve manja i biće nam teže da se odazovemo pozivu. Kada se milost povuče, mnogima će ove reči biti na usnama: Jeremija 8:20, „Žetva je prošla, leto se završilo, a mi nismo spašeni.“ Otkrivenje 1:3: „Blago onome koji čita i onima koji slušaju reči proroštva, i drže što je napisano u njemu; jer je vreme blizu.“ Mih. T.  U ovom članku ćemo preispitati da li panteizam ima svoje uporište u Bibliji. Za početak dobro je da vidimo šta je panteizam: „Panteizam je učenje prema kojem su Bog i vaseljena (ili priroda) jedno te isto, ili da sve stvari sačinjavaju sveobuhvatnog, imanentnog boga. Panteističko verovanje ne prepoznaje posebnog ličnog boga, antropomorfnog ili drugog, već umesto toga karakteriše širok spektar doktrina koje se razlikuju u oblicima odnosa između stvarnosti i božanstva… Panteizam potiče od grčkog πᾶν pan (što znači „sve, od svega“) i θεός theos (što znači „bog, božanski“).“ (Wikipedia)
Čitajući Bibliju mi vidimo da je Bog biće koje ima svoju Božansku ličnost i da se on ne poistovećuje sa prirodom. Pogledaćemo neke detalje sa početka Biblije. Već u prvom stihu Biblije možemo videti istinu da je Bog ličnost: „U početku Bog stvori nebo i zemlju.“ (1. Mojsijeva 1:1) Dakle, Bog je Stvoritelj, a za stvaranje je potrebno delovanje i ispoljavanje sile. Pogledaćemo 3. stih: „I reče Bog: “Neka bude svetlost!” I bî svetlost.“ Jasno vidimo da Bog govori i između ostalog putem svoje Reči stvara. Pri uspostavljanju Šabata Bog je blagoslovio i posvetio taj dan kada je počinuo (1. Moj. 2: 2,3). Sada možemo pogledati i 7. stih u 2. poglavlju 1. Mojsijeve: „I oblikova GOSPOD Bog čoveka od praha zemaljskoga i udahnu mu u nozdrve dah života; i postade čovek živa duša.“ Znači, Bog je doslovno oblikovao čoveka i udahnuo mu u nozdrve dah života. Takođe kroz celu Bibliju možemo nailaziti na stihove u kojima se Bogu pripisuju sve odlike ličnosti. „Jer Bog je tako ljubio svet da je dao svoga jedinorođenoga Sina da tko god u njega veruje ne propadne, nego ima život večni.“ (Jovan 3:16) „Spominjaću se milosrđa GOSPODNJEGA i hvala GOSPODNJIH, svega što nam GOSPOD učini, i velike dobrote prema domu Izraelovu što im je učinio po smilovanju svojemu i po mnoštvu milosrđa svojih. Jer reče: »Doista, oni su moj puk, sinovi koji se neće izneveriti.« Stoga im posta spasiteljem. U svim njihovim nesrećama on beše nesrećan, i spasi ih anđeo prisutnosti njegove. U svojoj ljubavi i u smilovanju svojemu on ih je otkupio i podigao ih i nosio ih u sve dane odvajkada. Ali se oni pobuniše i ožalostiše njegova Duha Svetoga. Zato se okrenu da im bude neprijatelj, sam je na njih zavojštio.“ (Isaija 63:7-10) Pogledaćemo još jednom ove stihove i završavamo sa ovim delom: „Gledao sam sve dok nisu bili oboreni prestoli i dok nije seo Pradavni, kome oprava bijaše bijela kao sneg, a kosa na njegovoj glavi kao čista vuna: njegov presto bijaše kao plamen ognjeni, a njegovi kotači kao ražareni oganj. Ognjena reka izbijala je pred njim i tekla od njega: tisuću tisuća mu je služilo, i deset tisuća puta deset tisuća stajalo je pred njim; sud sede i knjige se otvoriše… Videh u noćnim viđenjima, i gle, s oblacima nebeskim dolazi netko kao Sin čovečji: i dođe on k Pradavnome, i dovedoše ga blizu pred njega. I bijaše mu dana vlast, i slava, i kraljevstvo, da mu služe svi ljudi, narodi i jezici: njegova vlast je vlast večna, koja neće proći, i njegovo kraljevstvo je ono koje neće biti uništeno.“ (Danilo 7:9-10, 13-14) Iako je ovim praktično oborena ideja panteizma u Bibliji, ipak ćemo se pozabaviti i drugim delom, tj. da li se Bog može poistovetiti sa stvorenim i šta Biblija kaže o tome. Za početak pogledaćemo dekalog, tačnije drugu zapovest: „Ne gradi sebi lika ni ikakva obličja onoga što je gore na nebu ili onoga što je dolje na zemlji ili onoga što je u vodama ispod zemlje; ne klanjaj im se niti im služi. Jer ja, GOSPOD, Bog tvoj, Bog sam ljubomoran; pohodim bezakonje otaca — onih koji me mrze — na deci sve do trećega i četvrtoga koljena, a iskazujem milosrđe tisućama onih koji me ljube i drže moje zapovesti.“ (2. Mojsijeva 20:4-6) Bog je sa ovom zapovesti zabranio obožavanje stvorenog, pošto su pagani stvorenom odavali poštovanje kao božanstvu. „Jer svi bogovi narodâ su idoli, a GOSPOD je stvorio nebesa.“ (Psalam 96:5) Dakle, mora se praviti razlika između stvorenog i Stvoritelja. „Praveći se da su mudri, postadoše ludi i zameniše slavu neraspadljivoga Boga obličjem, likom raspadljivoga čoveka, i ptica i četveronožaca i gmazova. Zato ih Bog u požudama srca njihovih i predade nečistoći da obeščašćuju svoja tela među sobom, njih što su istinu Božju zamenili lažju te štovali i služili stvorenje umesto Stvoritelja, koji je blagoslovljen u veke. Amen.“ (Rimljanima 1:22-25) Panteističke teorije sigurno mogu uništiti hrišćansko iskustvo i to treba imati u vidu, jer čoveka mogu učiniti svojim sopstvenim spasiteljem. Do ovoga se dolazi logičnim zaključcima. Te teorije kažu da je Bog energija koja prožima sve, ovo je zaista spiritističko učenje koje ima za cilj da unizi Stvoritelja. Sada kada smo razjasnili da Biblija ne podržava panteističke ideje, bilo bi dobro da razjasnimo neke stvari, jer su ljudi skloni da dolaze do pogrešnih zaključaka i da biblijske istine nazivaju panteizmom. Bog svojom silom održava sve stvoreno kroz Gospoda Isusa Hrista. „Mnogo puta i na mnogo načina Bog negda progovori ocima po prorocima, a u ovim poslednjim danima progovori nama po Sinu, kojega postavi baštinikom svega, po kojemu i sazda svetove. On, koji je odsjaj slave i otisak bića njegova te sve nosi rečju sile svoje, pošto kroz sebe izvrši očišćenje greha naših, sede zdesna Veličanstvu u visinama; postade toliko vrsniji od anđela koliko je uzvišenije od njih baštinio ime.“ (Jevrejima 1:1-4) „U početku bijaše Reč i Reč bijaše s Bogom i Reč bijaše Bog. On u početku bijaše s Bogom. Sve je po njemu postalo, i nije bez njega postalo ništa što je postalo.“ (Jovan 1:1-3) „On je slika Boga nevidljivoga, prvorođeni svakoga stvorenja. Jer u njemu je sve stvoreno, što je na nebesima i što je na zemlji, vidljivo i nevidljivo, bilo prestoli bilo gospodstva bilo poglavarstva bilo vlasti — sve je po njemu i za njega stvoreno. I on je prije svega i sve u njemu postoji.“ (Kološanima 1:15-17) Ljudi misle da neke stvari mogu postojati odvojeno od Boga, da postoji neka specijalna razlika između prirodnih i natprirodnih stvari (iako je i jedno i drugo ispoljavanje Božje sile), ali to je LAŽ. Ništa nije nastalo samo od sebe, a samim tim to stvoreno neko je morao da održava. „Ko je uputio Duh GOSPODNJI ili ga kao savetnik njegov poučio? S kim se on posavetovao i ko je njemu dao razbora? Ko li je njega naučio putu pravde, tko li ga naučio znanju i pokazao mu put razboritosti?“ (Isaija 40:13,14) „Mnogi tvrde da materija sadrži životodavnu snagu – da su materiji data neka svojstva i da joj je onda prepušteno da deluje služeći se svojom unutrašnjom energijom; da priroda deluje u skladu s utvrđenim zakonima u koje se ni sam Bog ne može mešati. To je lažna nauka, i Božja reč je ne podržava. Priroda je sluškinja svoga Stvoritelja! Bog ne ukida svoje zakone niti deluje suprotno njima, već se neprestano služi njima kao oruđima. Priroda svedoči o postojanju jedne inteligencije, o prisutnosti sile, aktivne energije, koja deluje preko prirodnih zakona i zajedno sa njima. U prirodi se oseća neprestano delovanje Oca i Sina. Hristos kaže: „Otac moj stalno radi, radim i ja!“ Jovan 5:17“ (Elen Vajt, Patrijarsi i proroci) Dakle, Bog sve svojom silom, odnosno svojim Duhom održava. Možemo navesti jedan primer kako je Bog radio sa Izraelcima i tu je jasno da Bog materiju svojom silom održava. „A ja sam vas četrdeset godina vodio pustinjom; odeća se vaša nije na vama istrošila niti se obuća tvoja na nozi tvojoj istrošila.“ (5. Mojsijeva 29:5) „Bog, koji je načinio svet i sve u njemu, budući da je Gospodar neba i zemlje, ne prebiva u rukotvorenim hramovima, niti ga poslužuju ljudske ruke, kao da bi što trebao, kada sâm svemu daje život i dah i sve ostalo, i od jedne je krvi izveo svaki ljudski narod da prebiva po svemu licu zemlje te odredio unapred određena razdoblja i međe njihova prebivanja da bi tražili Gospoda, ne bi li ga kako napipali i našli, jer nije daleko ni od jednoga od nas: jer U NJEMU ŽIVIMO, MIČEMO SE I JESMO, kao što i neki od vaših pesnika rekoše: ‘Njegov smo čak i rod.’“ (Dela apostolska 17:25-28) Dakle, Bog sva stvorenja, a ovde ćemo se konkretno pozabaviti ljudima, održava u životu. Bog se stara i za zle i za dobre: „da budete deca Oca svojega, koji je u nebu: jer on daje da njegovo sunce izlazi nad zlima i dobrima i šalje kišu na pravedne i nepravedne.“ (Matej 5:45) Sa ovim delom „jer nije daleko ni od jednoga od nas“ mi zapravo vidimo kakvo je Božje staranje za nas. Ta istina pokazana je i u 5. Mojsijevoj knjizi u 30. poglavlju: „»Jer ova zapovest, koju ti ja danas zapovedam, ona nije preteška za te i nije ona predaleka. Nije ona na nebu da bi rekao: ‘Ko će za nas uzaći na nebo i doneti nam je da bismo je čuli i vršili?’ Nije ona ni onkraj mora da bi rekao: ‘Ko će za nas preći onkraj mora i doneti nam je da bismo je čuli i vršili?’ Jer veoma blizu tebe je reč, u ustima tvojim i u srcu tvojemu, da bi je vršio. (stihovi 11-14) Pogledaćemo ove stihove u svetlu onoga što nam apostol Pavle iznosi: „Mojsije naime piše o pravednosti koja je od Zakona: Čovek koji ih izvrši, po njima će živeti. A pravednost od vere ovako govori: Ne reci u srcu svojemu: ‘Ko će uzaći na nebo?’ — to jest Hrista dovesti; ili: ‘Ko će sići u bezdan?’ — to jest Hrista od mrtvih izvesti. Nego što veli? Blizu tebe je reč, u ustima tvojim i u srcu tvojemu — to jest reč vere koju propovedamo.“ (Rimljanima 10:5-8) Apostol ovde jasno piše da je HRIST ta REČ ili ZAPOVEST koja nije daleko. Na samom kraju dolazimo do sjajne istine da „u njemu živimo, mičemo se i jesmo“. To nam pokazuje da sve što mi zapravo i možemo da uradimo, svaki naš pokret, otkucaj srca i disanje (iako mi mislimo da je to tako prirodno) zapravo zavisi od Boga. Važno je tu naglasiti da su sve ove navedene aktivnosti baš ispoljavanje Božje sile. „Mehanizam ljudskog tela ne može se potpuno razumeti; on sadrži tajne koje zbunjuju i najveće umove. Rad pulsa i disanje nisu posledica delovanja mehanizma koji, pošto je jednom stavljen u pokret mehanički nastavlja da radi. U Bogu „živimo i mičemo se i jesmo.“ Svaki dah, svaki otkucaj srca je neprekidan dokaz o sili uvek prisutnog Boga.“ (Elen Vajt, Svedočanstva za crkvu 8) Mi nemamo neku odvojenu silu od Boga, to bi već bio panteizam. Problem je što mi tu Božju silu, odnosno da jasnije bude, nama dodeljenu životodavnu silu zloupotrebljavamo. Pravi naziv za to je pobuna protiv Božjeg života i poretka. Da sumiramo, mi kroz Božju silu funkcionišemo i to je Biblijska istina. Reći da postoji odvojena sila od Boga je jeres, odnosno panteizam i spiritizam. Dobro je naglasiti da je apostol Pavle o Hristu pisao kao o Božjoj sili i Božjoj mudrosti (1. Korinćanima 1:24). „Što se tiče ovoga sveta, Božje delo stvaranja je dovršeno. „Ako su dela i bila gotova od postanja sveta!“ Jevrejima 4:3 Međutim, svoju energiju On ulaže u održavanje dela stvaranja.“ (Elen Vajt, Patrijarsi i proroci) „Jer što se o Bogu može znati, očito im je; ta Bog im očitova. Jer ono nevidljivo njegovo, njegova večna i sila i božanstvo, umom se razabire u delima od stvaranja sveta, tako da nemaju isprike. Jer premda upoznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego postadoše isprazni u svojim umovanjima te se pomrači nerazumno srce njihovo.“ (Rimljanima 1:19-21) Na osnovu ovoga iz Rimljanima poslanice vidimo da se Božja sila (pogledati 1. Korinćanima 1:24) vidi u svim delima stvaranja, pa tako i u čoveku, jer nema čovek neku nezavisnu silu. „Hrist „je slika nevidljivog Boga.“ Međutim nevidljive Božije stvari se vide u bićima koja su stvorena. Rim. 1.20. Prema tome u svemu što je stvoreno, Hrist treba da se vidi. Postoji kao svet velika razlika između ove istine i panteizma. Istina je da svako stvoreno biće otkriva Božiju silu; ljudi iz davnina „su Božiju istinu promenili u laž“ da je svako stvoreno biće Bog. Tako su oni obožavali i služili stvorenju umesto Stvoritelju.“ (Elet Dž. Vagoner, Sadašnja Istina 30. Jun 1898.) Za kraj ćemo ukratko[1] proći kroz temu čovečjeg duha. „I Gospod, Bog, načini čoveka od praha zemaljskoga, i u nozdrve mu udahnu dah života; i čovek posta duša živa.“ (1. Mojsijeva 2:7) Bog je čoveka načinio od praha zemaljskoga i taj oblikovani prah sam po sebi nije mogao imati životne funkcije, jer je samo prah. Bilo je potrebno da Bog da životni element i da taj oblikovani čovek postane „duša živa“. Taj element je „dah života“. To je sopstveni Božji dah (Jov 33:4). A pošto vidimo da posle primanja daha života čovek postaje živ, onda je logično da je u tom dahu zapravo život. „Jer sve dok je dah moj u meni i duh Božji u mojim nozdrvama“ (Jov 27:3) Bog Otac je izvor svega pa i života (1. Korinćanima 8:6). Samo Bog i Hrist imaju taj život kao svoje vlasništvo. Hrist je taj život primio od Oca: „Jer kao što Otac ima život u sebi, tako je i Sinu dao da ima život u sebi.“ (Jovan 5:26) „U njoj beše život, i život beše svetlo ljudima.“ (Jovan 1:4) „Reče mu Isus: »Ja sam put i istina i život. Niko ne dolazi k Ocu osim po meni.“ (Jovan 14:6) U Otkrivenju imamo ovaj izveštaj „kad ga videh, padoh do nogu njegovih kao mrtav. A on stavi desnu svoju ruku na me govoreći mi: »Ne boj se! Ja sam Prvi i Poslednji, i Živi; i bejah mrtav, a evo, živ sam u veke vekova, amin!...“ (1:17,18) Čoveku je život pozajmljen i čovek je učinjen učesnikom u tom životu. „Gospod je čoveka stvorio od zemaljskog praha. On je Adama učinio učesnikom svog života, svoje prirode. Zadahnuo ga je dahom Svemogućega i čovek je postao živo biće. Adam je bio savršenog oblika - snažan, lepo građen, nevin – nosio je obličje svoga Tvorca“ (Elen Vajt, MS 102, 1903) To što smo mi zapravo učesnici u Božjem životu ne znači da smo mi Bogovi, jer mi taj život nemamo kao svoje vlasništvo, već smo samo živi kroz Božji život. Kao što smo već gore citirali iz Dela apostolskih „U njemu živimo“. Ovo sve naravno ne poništava naš identitet, jer je Bog taj život dodelio nama, samo je poenta da ga nemamo nezavisno od Boga. Ako bi postojao život koji je odvojen od Božjeg života to bi značilo da je čovek nezavistan, a potencijalna implikacija je da bi to značilo i da je čovek Bog. „Ko je njega postavio nad zemljom i ko je njemu sav svet položio? Kad bi na to srce svoje upravio te svoj duh i dah svoj k sebi povukao, sva tela zajedno bi izginula i čovek bi se vratio u prah.“ (Jov 34:13-15) Kao što smo mogli videti panteizam je lažno učenje, ali je velika greška ako biblijske istine zovemo panteizmom, jer to u suštini pokazuje i da ne znamo šta je panteizam, odnosno da u neku ruku verujemo u panteizam. [1] Za više detalja pogledati članak „Što je čovjek?“: http://www.dobravijest.com/vjecnoevandelje/sto-je-covjek D. M.  Laž je definitivno suvišna u Božjem poretku, svaka vrsta laži. Neki ljudi su u dilemi i razmišljaju da li je ispravno slagati, npr. da bi spasili život druge osobe, ali da bismo razumeli ovu problematiku prvo moramo postaviti određene temelje:
Sada kada smo postavili dobre temelje i imamo jasne smernice, situacija je poprilično jasna. Međutim, neki razdvajaju slovo i duh zakona u smislu da se može slovo prekršiti. Isto to slovo je Bog nama dao i te zapovesti su duhovne (Rimljanima 7:14). Zapovesti se mogu držati samo verom Hristovom. „Ovde je postojanost svetih, ovde su oni koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.“ (Otkrivenje 14:12). „Jer Hrist je svršetak Zakona, na opravdanje svakome ko veruje.“ (Rimljanima 10:4) Pošto se zakon može držati samo kroz veru Isusovu i kroz delovanje Hristove pravednosti u nama, kako onda neko može da prekrši njegovu zapovest i da bude pravedan, kao da je odradio neko dobro delo? Pa definitivno je to nemoguće i ne treba se zavaravati sa takvim pomislima. Bitna stavka koju treba imati na umu je da se mi trebamo oslanjati na Božju reč i obećanja. Božja reč je osnov same vere (Rimlj. 10:17) i u njoj postoji sila. Setimo se da je i svet stvoren Božjom rečju (Psalam 33:6,9; Jevrejima 11:3), u prvom poglavlju 1. Mojsijeve je ovo na jasan način prikazano. Pogledajmo samo 3. stih 1. Mojsijeve i sve će nam biti jasno: „I reče Bog: »Neka bude svetlost!« I bi svjetlost.“ Ista reč koja je stvorila svetove u kojoj je sila, je takođe i sila u jevanđelju (Rimlj. 1:16,20). „Zbog toga i mi bez prestanka zahvaljujemo Bogu što ste, kad primiste od nas reč poruke Božje, primili ne reč ljudsku, nego kao što uistinu jest — reč Božju, koja i deluje u vama koji verujete.“ (1. Solunjanima 2:13) „U srce sam svoje tvoju pohranio reč, da protiv tebe ne sagrešim.“ (Psalam 119:11) Slagati iz određenih razloga (npr. da bi „spasili“ drugu osobu ili čak sebe same) je rad u SVOJOJ SILI. Upravo je tu zamka kod ovog pitanja i pokazuje se nerazumevanje opravdanja verom. Hrist je Božja sila i Božja mudrost (1. Kor. 1:24) i u njega mi treba da se pouzdamo da će nam dati silu da pobedimo određeno iskušenje, a ne da mi svojom silom nešto pokušavamo. Mi bez Hrista ne možemo ništa učiniti (Jovan 15:5), pa kako ćemo tek onda u takvoj situaciji dobro reagovati ako se ne oslonimo na njega? Hrist u paraboli kaže da je on čokot (Jovan 15:1) i mi upravo od njega trebamo da crpimo silu. Budite ubeđeni da nas Hrist neće nadahnuti da slažemo, to se suproti sa Njim i Njegovim životom (2. Moj. 34:6,7; 1. Jovanova 4:16; pogledati i Jovan 5:26). Božji poredak se zasniva na ISTINI. Kao što apostol Jovan piše: „Nisam vam pisao zato što ne znate istinu, nego zato što je znate i zato što nijedna laž nije od istine.“ (1. Jovanova 2:21) Alonzo T. Džons o slovu i duhu zakona i kako se drži zakon pisao je ovako u knjizi „Velike nacije današnjice“ iz 1901.: „Sam Isus Hrist, govoreći o Bogu, kaže: „Ja sam Alfa i Omega, početak i svršetak, Prvi i Posljednji. Blagosloveni su oni koji vrše zapovesti NJEGOVE [Božje]: imaće pravo na stablo života i na vrata će ući u grad.“ Otk. 22:13, 14. On je isto rekao, „Jer Bog tako uzljubi svet te dade Sina svojega jedinorođenoga da svaki koji veruje u njega ne propadne, nego ima život večni.“ Hrist je rekao, „Ako hoćeš ući u život, drži zapovesti;“ On je isto rekao, „Ko veruje u Sina, ima život večni.“ Poruka Trećeg Anđela, posljednja poruka od Boga koju će svet ikada čuti, obuhvata u jednoj rečenici sve te Hristove izreke: „Ovde su oni koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.“ Zato, kada Poruka Trećeg Anđela poziva, kao što sada poziva, sve ljude da „drže zapovesti Božje i veru Isusovu,“ ona jednostavno poziva sve ljude na izvršenje cele dužnosti čoveka - dok on sada postoji. A kada, pod tom porukom, mi potičemo ljude da drže Božje zapovesti strogo u skladu sa slovom, mi takođe mislimo, da oni moraju držati te zapovesti strogo u skladu sa Duhom. Kada namećemo svima obavezu držanja Božjih zapovesti, to je uvek obaveza držanja njih na jedini mogući način na koji se one mogu držati, to jest, verom Isusa Hrista; uvek su Božje zapovesti i vera Isusova; to je da svi moraju biti savršeni Njegovom savršenom pravednošću; i da sva naša pravednost mora biti Božja pravednost koja je od vere Isusa Hrista, a tu pravednost svedoče zakon i proroci.“ Hrist nema NIŠTA sa Sotonom i ne služi se njegovim metodama. Čak su ga i Jevreji optuživali da je u njemu Đavo, ali on je to pobio (Jovan 8:48-50). Hrist NIKADA nije slagao (Isaija 53:9; 2. Petrova 2:22). „Neću više s vama mnogo govoriti jer dolazi vladar ovoga svijeta, a on u meni nema ništa.“ (Jovan 14:30) Dakle, Hrist je ISTINA, Sotona je OTAC LAŽI, razmislimo na čijoj smo strani ako se služimo lažima. Na vama je da izaberete sa kim idete: „Idu li dvojica zajedno a da se ne dogovore?“ (Amos 3:3) Ljudi pored svega pokušavaju da nađu opravdanje za svoje destruktivno ponašanje i pronalaze stihove u Pismu koji navodno daju osnov za njihovo ponašanje. Neki se pozivaju na Jevrejske babice (2. Moj. 1:15-22) i na Ravu (Isus Navin 2:1-6) kao primer. Moramo imati u vidu da su Jevreji imali iskrivljeno razumevanje zakona. „Tokom ropstva u Egiptu mnogi Izraelci su u velikoj meri izgubili spoznaju o Božjem Zakonu i njegove uredbe pomešali s paganskim običajima i tradicijama. Bog ih je doveo do Sinaja i tamo im svojim vlastitim glasom obznanio svoj Zakon.“ (Elen Vajt, Patrijarsi i proroci) Kada to imamo u vidu onda stvari postaju jasnije i onda razumemo zašto je bila takva reakcija babica. Neki misle da je Bog blagoslovio to što su one lagale, ali to je kontradiktorno Njegovom zakonu. Bog je njih blagoslovio zato što su spasile decu. Što se tiče Rave, tu je situacija jasnija jer je ona bila paganka i govoriti o njenom razumevanju zakona bilo bi suvišno, jer kao što vidimo i sami Izraelci su u Egiptu iskrivili razumevanje zakona. Naš primer treba da bude Isus Hrist, a ne babice ili Rava. Zapazimo šta apostol Pavle piše o iskušenjima: „Drugo iskušenje ne dođe na vas osim čovečijega; ali je veran Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti s iskušanjem i kraj, da možete podneti.“ (1. Korinćanima 10:13). Dakle, moramo dopustiti Hristu da verom prebiva u našim srcima (Efescima 3:17) i osloniti se na njega, i tek onda ćemo moći da se odupremo iskušenju. Za kraj je dovoljno reći ovo: „A strašljivima i nevernima i odvratnima i ubojicama i bludnicima i vračarima i idolopoklonicima i svim lašcima udeo je u jezeru što gori ognjem i sumporom. To je druga smrt.“ (Otkrivenje 21:8). Tekst kaže SVIM, ne nekim, nego SVIM. Kao što vidimo laganja na Novoj zemlji neće biti, pa što bi lagali i ovde kad nam je data sila (Efescima 6:10-20) da se odupremo tom grehu? D. M. |
Arhiva
January 2023
|
||||||||||||||||||
