 Videli smo da je Hrist imao potpuno isto grešno ljudsko telo kao što je i naše. Međutim sada ćemo da vidimo zašto je to tako, zašto je Bog morao da dođe u grešnom ljudskom telu. Takođe smo videli da je greh prestup zakona, da je plata za greh smrt i da su svi ljudi zgrešili (1. Jovanova 3:4; Rimljanima 6:23; Rimljanima 3:23). Evo šta znači svi su zgrešili: „Zbog toga, kao što je preko jednog čoveka greh ušao u svet i preko greha smrt, tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili.“ Rimljanima 5:12. Dakle Adam je prekršio Božji zakon što je greh i onda je smrt došla preko greha jer je plata za greh smrt i ta smrt je prešla na sve nas zato što smo svi mi zgrešili u Adamu. Hajde sada da istražimo kako smo svi mi zgrešili pa je smrt morala da pređe na sve ljude.
Zbog učinjenog greha Adam je trebao odmah da umre drugom smrću iz koje više nema povratka: „Blagoslovljen je i svet onaj ko ima udela u prvom vaskrsnuću: nad takvima druga smrt nema vlasti, nego će oni biti sveštenici Božji i Hristovi i vladaće sa njim hiljadu godina… I smrt i grob su bili bačeni u ognjeno jezero. To je druga smrt. I ko god nije bio nađen zapisan u knjizi života, bio je bačen u ognjeno jezero.“ Otkrivenje 20:6, 14, 15. „’Jer evo, dolazi dan koji će kao peć goreti; i svi oholi, jeste, i svi oni koji zlo čine, biće strnjika: dan koji dolazi spaliće ih’, govori Gospod nad vojskama, ’da im ne ostane ni korena ni grane.’… ’I gazićete opake; jer će oni biti pepeo pod vašim stopalima u dan kada ja to učinim’, govori Gospod nad vojskama.’“ Malahija 4:1, 3. Pošto Adam nije imao pravo da ostane živ, onda nije imao pravo ni da ima potomke. Kada prekršite Božji zakon nemate više pravo da živite i nemate pravo da pravite decu. Imate samo pravo da prestanete da postojite. Znači onda ni mi nemamo pravo da se rodimo i to što smo se rodili je prestup zakon. Tako je svaki čovek na planeti zgrešio pa čak i tek rođena beba koja još nije stigla da učini nijedan greh ni u mislima ni na delu. Neko će reći da je to previše surovo i da Bog nema ljubavi zato što neće da ostavi u životu nikoga ko prekrši njegov zakon. To je ono što Sotona želi da ljudi misle. Bog zapravo hoće da ostavi u životu čak i one koji prekrše njegov zakon ali postoji ozbiljan problem zbog kojeg ne može da ih ostavi u životu. Taj problem je opisan u ovom stihu: „I video je Gospod da je čovekova pokvarenost na zemlji velika i da je svaka zamisao njegovog srca neprestano samo zlo.“ 1. Mojsijeva 6:5. Vidite kada je došlo do kršenja Božjeg zakona, Adam nije samo mogao da kaže izvini Bože, neću više nikada to da učinim zato što je svaka zamisao njegovog srca postala neprestano samo zlo. Došlo je do užasne promene. Njegova nepala ljudska priroda postala je pala i zato je izgubio Božje obličje po kojem je stvoren i on i Eva su krenuli da dobijaju decu koja su po Adamovom obličju a ne po Božjem (1. Mojsijeva 1:27, 28, 31; 1. Mojsijeva 5:3). Pošto su Adam i Eva sa kršenjem Božjeg zakona upoznali zlo Bog je morao da im zabrani da jedu sa drveta života: „I reče Gospod Bog: ’Evo, čovek je postao kao jedan od nas, da poznaje dobro i zlo; a sada, da ne bi posegnuo rukom i ubrao i sa stabla života pa pojeo i živeo zauvek’, zbog toga ga je Gospod Bog otposlao iz edenskog vrta da obrađuje zemlju od koje je bio uzet. Tako je on isterao čoveka; i postavio je on istočno od edenskog vrta heruvime i plameni mač, koji se okretao na sve strane, da čuvaju put do stabla života.“ 1. Mojsijeva 3:22-24. Pošto smo sada videli iz Biblije kako su to svi ljudi zgrešili uključujući i tek rođenu bebu hajde sada da vidimo kakvo je rešenje dao Bog i na osnovu čega je pustio Adama da živi i da ima decu iako je Adam prekršio njegov zakon. Kada je svaka Adamova misao postala zla kao i Evina zbog kršenja Božjeg zakona odmah su krenuli da se sakrivaju od Boga i da prebacuju krivicu sa sebe na nekog drugog, gde je Adam čak okrivio i samog Boga kada je spomenuo da mu je žena koju mu je Bog dao dala da jede sa zabranjenog drveta i jedini način da ih Bog spasi bio je taj da ubaci preko svog Duha u njih neprijateljstvo prema Sotoni: „I začuli su glas Gospoda Boga gde hoda vrtom u smiraj dana; i sakrili su se Adam i njegova žena od prisutnosti Gospoda Boga među stabla u vrtu. I pozvao je Gospod Bog Adama, i rekao mu je: ’Gde si?’ A on mu je rekao: ’Čuo sam tvoj glas u vrtu pa sam se uplašio, jer sam bio go, i sakrio sam se.’ I rekao mu je on: ’Ko ti je rekao da si go? Zar si jeo sa stabla za koje sam ti zapovedio da sa njega ne smeš jesti?’ I odgovorio je čovek: ’Žena koju si ti dao da bude sa mnom, ona mi je dala sa stabla pa sam jeo.’ I rekao je Gospod Bog ženi: ’Šta si to učinila?’ A žena je rekla: ’Zmija me prevarila pa sam jela.’ Tada je Gospod Bog rekao zmiji: ’Zato što si to učinila, prokleta da si nad svom stokom i nad svakom poljskom životinjom; po svom trbuhu ćeš puzati i prah ćeš jesti sve dane svog života. I staviću neprijateljstvo između tebe i žene, i između semena tvoga i semena njenog: ono će glavu tvoju zgnječiti, a ti ćeš zgnječiti njegovu petu.’“ 1. Mojsijeva 3:8-15. Veoma je važno da razumemo iz Biblije šta je to neprijateljstvo, kako deluje u čoveku, i kada se ono stavlja u čoveka. Ova dva stiha nam mogu pomoći da shvatimo šta je neprijateljstvo koje je Bog stavio u Adama i Evu i kako ono deluje u ljudima: „Verom je Avelj prineo Bogu bolju žrtvu nego Kain.“ Jevrejima 11:4; „Jer svako ko čini zlo, mrzi svetlo i ne dolazi ka svetlu da se ne osude njegova dela.“ Jovan 3:20. To neprijateljstvo ne može biti ništa drugo nego vera od onoga koji će zgnječiti zmijinu glavu, to jest od Isusa Hrista i tom Hristovom verom je Avelj prineo bolju žrtvu nego Kain i Kain ga je ubio jer su Aveljova dela bila pravedna zahvaljujući tom neprijateljstvu, toj Hristovoj veri, dok je Kain odbio da živi po tom neprijateljstvu, po toj Hristovoj veri pa su zato Kainova dela bila zla: „Jer ovo je poruka koju ste čuli od početka: da volimo jedan drugoga. Ne kao Kain, koji je bio od onog zlog i zaklao brata svoga. A zbog čega ga je zaklao? Zato što su njegova vlastita dela bila zla, a od njegovog brata pravedna.“ 1. Jovanova 3:11, 12. To neprijateljstvo je svetlelo u Avelju, a Kain nije hteo da se približi svetlu da se ne osudi njegovo zlo delo što je prineo plodove svog rada umesto zaklanog jagnjeta čija prolivena krv je simbolizovala Hristovu prolivenu krv za nas. Zato je ubijanjem Avelja pokušao da ugasi svetlo, da poništi Isusovu veru, da prekine neprijateljstvo koje je Bog stavio u Avelja. Znači neprijateljstvo je Isusova vera koja deluje u čoveku da čovek svetli životom po toj veri. Sada znamo šta je neprijateljstvo i kako ono deluje u čoveku ali još treba da vidimo kada se ono stavlja u čoveka. Treba da se upitamo da li je Kain koji je ubio Avelja imao isto to neprijateljstvo u sebi. Naravno da jeste jer Bog ne čeka da ljudi postanu dobri pa da onda stavi u njih neprijateljstvo protiv Sotone zato što su Adamove i Evine misli bile samo zle u trenutku kada je Bog stavio neprijateljstvo u njih što smo i videli. Sada sledi sledeće logično pitanje, ako je Kain imao neprijateljstvo prema Sotoni zašto je onda učinio to zlo Sotonsko delo i ubio svog brata. Odgovor je zato što je svojom slobodnom voljom odbio da živi po tom neprijateljstvu prema Sotoni koje je Bog stavio u njega. Odbio je da živi po Hristovoj veri, odbio je da svetli životom po toj veri. Pre nego što je Kain to učinio Bog ga je upozorio da je greh na vratima ako ne čini dobro: „I reče Gospod Kainu: ’Zašto si ljut? i zašto ti je lice smrknuto? Ako činiš dobro, nećeš li biti prihvaćen? a ako ne činiš dobro, greh leži pred vratima. U tvojoj će vlasti biti želja njegova i ti ćeš nad njim vladati.’” 1. Mojsijeva 4:6, 7. Kain je dobio priliku da živi po tom neprijateljstvu koje je Bog stavio čak i u njega, ali je odbio. Odbio je da radi ono što Bog želi i da bude dobar za razliku od Adama, Eve i Avelja koji to nisu odbili. Bog koji je svojim Duhom prisutan u nama čini da hoćemo i delujemo onako kako On želi: „Jer Bog je taj koji preko svog dobročinstva čini u vama da hoćete i delujete.“ Filipljanima 2:13. Tako su Adam i Eva čija je svaka misao bila zla nakon pada u greh dobili to neprijateljstvo protiv Sotone i dobili priliku da ugode Bogu, odnosno čine dobro. Bog je to učinio u njima. Stavio je neprijateljstvo u njih i dao im izbor da žive po tom neprijateljstvu. Kain je izabrao da neće. Dakle kada se onda to neprijateljstvo, ta Isusova vera stavlja u čoveka? Sigurno ne onda kada čovek postane hrišćanin jer on ne bi ni mogao da izabere da postane hrišćanin da to neprijateljstvo već nije u njemu. To neprijateljstvo se stavlja u čoveka još dok je čovek u majčinoj utrobi i svaki se čovek rađa sa tim neprijateljstvom, sa tom Isusovom verom i onda je pred njim izbor da li će da živi po tom neprijateljstvu, po toj Hristovoj veri ili neće. Ako hoće spasiće se, a ako neće izgubiće spasenje. Hajde da to dokažemo Biblijom: „U početku je bila Reč i Reč je bila sa Bogom i Reč je bila Bog… Sve je preko nje postalo, i nije bez nje postalo ništa što je postalo. U njoj je bio život, i život je bio svetlo ljudima… Bilo je to Svetlo istinito koje rasvetljuje svakog čoveka koji dolazi na svet… I postala je Reč telo i prebivala je među nama; i posmatrali smo slavu njegovu, slavu kao u jedinorođenog od Oca, punog milosti i istine.“ Jovan 1:1, 3, 4, 9, 14. Vidimo da je Isus Svetlo koje rasvetljava ne samo hrišćane već svakog čoveka koji dolazi na svet. Zato je Jovan Krstitelj bio ispunjen Duhom u majčinoj utrobi: „Biće ispunjen Duhom Svetim već od majčine utrobe.“ Luka 1:15. Dakle ljudi se rađaju sa Božjim Duhom u sebi i onda imaju izbor da li će da žive po tom Duhu ili neće. Jedan od plodova tog Duha je vera: „A plod Duha je ljubav, radost, mir, strpljivost, blagost, dobrota, vera.“ Galatima 5:20. Pošto je neprijateljstvo Hristova vera a vidimo da je ta vera plod Duha i da je Duh u ljudima još u utrobi onda ne treba da nas čudi što u Bibliji piše da je Bog dodelio svakom čoveku meru vere: „Jer po milosti koja mi je data, svakom od vas kažem: Nemojte misliti o sebi više nego što treba misliti, nego mislite trezno, prema tome kako je Bog svakom čoveku dodelio meru vere.“ Rimljanima 12:3. Vidite Biblija ne uči da neko prvo treba da bude dobar pa da onda dobije tu veru, ona uči da je tu veru dobio svaki čovek, da Isus rasvetljava svakog čoveka koji dolazi na svet i da su ljudi ispunjeni Duhom još u majčinoj utrobi. Stih iz Rimljana 12:3 je citiran onako kako je preveden u engleskoj KJV Bibliji, a može se proveriti i u Strongovom rečniku značenje grčke reči hekastos koja je upotrebljena u tom stihu i koja znači svakom. Tu istu reč imamo i u ovom stihu gde je prevedena svakom: „Jer doći će Sin čovečji u slavi Oca svoga sa svojim anđelima i naplatiće tada svakom (hekastos) po njegovim delima.“ Matej 16:27. Neko će pitati kako je pravi prevod Rimljana 12:3 da je svakom čoveku Bog dodelio meru vere, kada je vera plod Duha, a Duh se ne daje na meru? „Bog Duha ne daje na meru.” Jovan 3:34. Jovan 3:34 nam govori da niko ne dobija na meru Duh u smislu da niko ne može da kaže ja sam dobio Duh u manjoj meri a ti u većoj. Mera vere iz Rimljana 12:3 ne znači da je neko dobio manje vere a neko više nego je svaki čovek na planeti dobio istu meru vere, istu količinu Duha a ta mera je sam Isus Hrist u punini koji održava svakog čoveka u životu i menja srca ljudi prisustvom Svog Duha u njima i samo u Hristu punina božanstva prebiva u telu: „Dok svi ne prispemo do jedinstva vere i spoznaje Sina Božjeg, do savršenog čoveka, do mere uzrasta Hristove punine.“ Efescima 4:13; „Jer u njemu telesno prebiva sva punina Božanstva.“ Kološanima 2:9. Kada bismo mi prvo morali da budemo dobri da bismo dobili tu veru onda bismo je dobili na osnovu naših dela. Ne možemo prvo da budemo dobri pa da onda dobijemo veru koja nam daje izbor da budemo dobri: „Znamo da se čovek ne opravdava delima Zakona, nego verom Isusa Hrista, i mi smo poverovali u Hrista Isusa da budemo opravdani po veri Hristovoj, a ne delima Zakona: jer se delima Zakona neće opravdati ni jedno telo.“ Galatima 2:16. Zato je napisano da je spasavanje po toj veri milost i Božji dar i da to nije od nas: „Jer milošću ste spašeni po veri; i to nije od vas: Božji je to dar; ne po delima, da se ne bi ko hvalio. Jer njegovo smo delo, stvoreno u Hristu Isusu za dobra dela koja je unapred odredio Bog da u njima hodamo.“ Efescima 2:8-10. Ne postoje naša dobra dela nego Hristova dobra dela u kojima je Bog unapred odredio da svaki čovek hoda zahvaljujući toj Hristovoj veri, tom neprijateljstvu. To nikako ne znači da ne moramo da držimo Božji zakon već to znači da ne možemo da ga držimo sami od sebe već samo u Hristu i zahvaljujući Hristu: „Poništavamo li, dakle, Zakon po veri? Nipošto; naprotiv, Zakon utvrđujemo.“ Rimljanima 3:31; „U tome je postojanost svetih, onih koji drže Božje zapovesti i veru Isusovu.“ Otkrivenje 14:12. Zašto nismo hodali kao svetovni u dobrim delima Hristove vere ako tu veru imamo od rođenja? Zato što smo svojom nepravednošću sputavali istinu: „Jer u njemu je otkrivena pravednost Božja od vere ka veri; kao što je pisano: ’Pravednik će po veri živeti.’ Jer otkriva se gnev Božji sa neba na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi, koji istinu sputavaju nepravednošću.“ Rimljanima 1:17, 18. Isus je istina i Njega smo sputavali: „Ja sam put, istina i život: niko ne dolazi ka Ocu, osim preko mene.“ Jovan 14:6. Kao što vidimo u Bibliji ne piše pravednik će imati veru jer svaki čovek ima veru, nego piše pravednik će živeti po veri. Nije dovoljno samo da imamo veru već moramo i da živimo po njoj. Pošto je jasno iz Biblije da moramo da živimo po Isusovoj veri, onda je jasno da je Isusova vera u nama mrtva ako je ne koristimo da pomoću nje činimo Isusova dela. Ne radi se o nekim našim delima isto kao što se i ne radi o nekoj našoj veri: „On nas je spasio, ne po delima pravednosti koja smo mi učinili, nego po svojoj milosti.“ Tit 3:5. Mi samo možemo da odaberemo hoćemo li živeti po Isusovoj veri i na taj način pokazati u životu Isusova dela ili ćemo pustiti da ta Isusova vera u nama bude mrtva bez Isusovih dela. Na to je Jakov mislio kada je nadahnut Duhom napisao da je vera bez dela mrtva: „Jer kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva.“ Jakov 2:26. Da li možemo i sada da sputavamo Hrista u nama kao što smo Ga sputavali dok smo bili svetovni? Da, možemo ako odaberemo da slušamo svoje grešno telo: „Jer oni koji su po telu misle na ono što je od tela, a oni koji su po Duhu na ono što je od Duha. Jer telesno rasuđivanje je smrt, a duhovno rasuđivanje je život i mir. Zato je telesno rasuđivanje neprijateljstvo prema Bogu: Zakonu Božjem nije podvrgnuto, niti pak može biti. Zato oni koji su u telu, ne mogu ugoditi Bogu.“ Rimljanima 8:5-8. Utvrdili smo Biblijom šta je neprijateljstvo koje je Bog stavio između ženinog semena i zmijinog semena, kako ono deluje u čoveku i kada se stavlja u čoveka. Pročitajmo sada i šta Elen Vajt piše o tom neprijateljstvu: „Ubistvo Avelja je bilo prvi primer neprijateljstva koje je Bog objavio da će postojati između zmije i semena žene—između Sotone i njegovih podanika i Hrista i Njegovih sledbenika. Preko čovekovog greha, Sotona je dobio kontrolu nad ljudskom rasom, ali Hrist će im omogućiti da odbace njegov jaram. Kad god, preko vere u Božje Jagnje, duša odbaci službu greha, Sotonin gnev se rasplamsa. Sveti Aveljov život je svedočio protiv Sotonine tvrdnje da je nemoguće za čoveka da drži Božji zakon.“ Elen Vajt, Patrijarsi i Proroci. Dakle vidimo da je i Elen Vajt verovala ispravno u skladu sa Biblijom da je to neprijateljstvo značilo da preko vere u Božje Jagnje svaki čovek može da odbaci službu greha i da se onda Sotonin greh rasplamsava jer čovek koji tako nešto uradi svojim svetim životom svedoči protiv Sotonine tvrdnje da je nemoguće za čoveka da drži Božji zakon. Upravo iz svega do sada navedenog dobijamo razlog zašto je Isus morao da ima na zemlji isto grešno telo kao mi. Isus je stavio neprijateljstvo, to jest svoju veru u svakog čoveka i onda čovek ako živi po toj veri, tom neprijateljstvu i pored toga što ima grešno telo može savršeno da drži Božji zakon. Sotona je besan i zahteva da zna sa kojim pravom Isus može da stavi svoju veru u svakog čoveka i da na taj način omogući čoveku da ne živi po grešnom telu već po Božjem zakonu. Isus mu je pokazao sa kojim pravom kada je u tom istom grešnom telu kakvo imamo i mi savršeno održao Božji zakon oslanjajući se na Boga Oca svojom verom koju je stavio u svakog čoveka na svetu: „Sada je sud ovome svetu; sada će vladar ovoga sveta biti izbačen napolje. I ja, kada budem podignut sa zemlje, sve ću privući ka sebi.” Jovan 12:31, 32; „Neću više sa vama mnogo govoriti; jer dolazi vladar ovoga sveta, a u meni nema ništa.” Jovan 14:30; „I čuo sam glas veliki koji govori na nebu: ’sada je nastalo spasenje i sila i kraljevstvo našeg Boga, i vlast njegovog Hrista! Jer je zbačen tužitelj braće naše, koji ih je optuživao pred našim Bogom dan i noć. I oni su ga pobedili krvlju Jagnjetovom i rečju svedočanstva svojega i nisu voleli svoj život do smrti.’” Otkrivenje 12:10, 11. Isus koji je zbog svog rođenja od Oca, Bog i vlasnik života koji su ljudi izgubili padom u greh, morao je da dođe u grešnom ljudskom telu i da pod istim uslovima u kojima se i mi nalazimo održi savršeno Božji zakon umirući svom božanskom ja svaki dan oslanjajući se na Oca verom koju je stavio u svakog čoveka: „Jer nemamo prvosveštenika koji ne bi mogao saosećati sa našim slabostima, nego iskušavanog u svemu poput nas, ali bez greha.“ Jevrejima 4:15; „On je u dane dok je bio u telu sa silnim vapajem i sa suzama prinosio molitve i molbe onom koji ga je mogao spasiti od smrti, i bio je uslišen zbog bogobojaznosti. Iako je bio Sin, iz onoga što je propatio naučio se poslušnosti i, učinjen savršenim, svima koji mu se pokoravaju postao je začetnik večnog spasenja.“ Jevrejima 5:7-9. B. M.  Ispravno razumevanje Hristove ljudske prirode je od velikog značaja za svakoga ko želi da sazna kakvu je žrtvu zapravo Hrist podneo kada je došao na zemlju kao Bog u ljudskom telu i neophodno je izneti jasne dokaze o tome kakvu je ljudsku prirodu imao Hrist. Postoji verovanje da je Hristova ljudska priroda bila bezgrešna jer Isus nije učinio nijedan greh. Videćemo na osnovu Biblijskih dokaza zašto takvo verovanje ne može biti ispravno.
Hrist zaista nije počinio nijedan greh i u Bibliji piše da u Hristu nema greha: „A znate da se on pojavio da odnese naše grehe i da greha u njemu nema.“ 1. Jovanova 3:5. Međutim problem nastaje kada se ovaj stih izvuče iz konteksta i krene da se tumači kao da to znači da Isus nije imao grešnu ljudsku prirodu, ili grešno ljudsko telo. Hajde zato da pogledamo taj stih u pravom kontekstu zajedno sa stihovima pre i posle njega: „Ko god čini greh, čini i bezakonje: jer greh je kršenje Zakona. A znate da se on pojavio da odnese naše grehe i da greha u njemu nema. Ko god u njemu ostaje, ne greši; ko god greši, nije njega video niti ga upoznao.“ 1. Jovanova 3:4-6. Stihovi u 1. Jovanovoj 3:4-6 nam daju ceo kontekst značenja da u Hristu nema greha i vidimo da se odnose na to da kada smo mi u Hristu onda nemamo greha zato što piše da ko u njemu ostaje ne greši, jer Hrist nikada nije počinio greh ni u umu ni na delu, a to nikako ne znači da u Njegovom ljudskom telu nije bio greh. On taj greh u telu nije slušao u mislima niti je delovao po njemu. Dokaz da je imao greh u telu, to jest grešno telo imamo u ovim stihovima: „Jer ono što Zakon nije mogao, budući da je bio oslabljen zbog tela, učinio je Bog, poslavši svog Sina u obličju grešnog tela i za greh osudio greh u telu: da se pravednost Zakona ispuni u nama koji ne hodamo po telu, nego po Duhu.“ Rimljanima 8:3, 4. Zanimljiva je ova reč obličje. Ljudi koji veruju da je Hrist imao bezgrešnu ljudsku prirodu pokušavaju da grade svoju doktrinu na toj reči tako što tvrde da ta reč znači da je imao telo koje je bilo slično nama, isto po izgledu ali ne i po grešnosti. Međutim tu je upotrebljena grčka reč homoiōma. Ova reč u grčkom jeziku se koristi kada se hoće reći da je nešto načinjeno po uzoru na nešto, a u ovom slučaju je jasno da je Hrist po uzoru na nas preuzeo na sebe grešno telo, da bi bio žrtva za greh i na taj način osudio greh u telu svojim savršenim i vernim životom u tom telu. Koren ove reči je „homoioō“ i doslovno znači „biti načinjen poput“. Tako na primer koren te reči imamo upotrebljen u ovom stihu: „Zato je trebalo da u svemu postane poput svoje braće, da milosrdan bude i veran Prvosveštenik u onom što se odnosi na Boga, kako bi okajao grehe naroda.“ Jevrejima 2:17. Postati u svemu poput nas ne znači biti samo u telu koje je jedino po izgledu kao naše, već u svemu znači imati telo koje ima sve što ima i naše telo. Znači Pismo jasno potvrđuje ono što pisac iznosi i ovi stihovi se ne mogu drugačije tumačiti, osim u slučaju da neko želi izvrtati Božju reč. Možemo i da uporedimo već citirane stihove iz 8. glave Rimljana sa ovim stihom: „Jer njega koji nije upoznao greh, on je zbog nas grehom učinio da mi postanemo pravednost Božja u njemu.“ 2. Korinćanima 5:21. Ovim upoređivanjem jasno vidimo da je Bog poslao svog Sina u grešnom telu da se pravednost zakona ispuni u nama i da je On koji nije upoznao greh zbog nas učinjen grehom da mi postanemo Božja pravednost u njemu. Kada smo u Hristu mi ne činimo greh, ali i dalje imamo telo koje je mrtvo zbog greha: „Ako Hrist jeste u vama, telo je mrtvo zbog greha, ali Duh je život zbog pravednosti.“ Rimljanima 8:10. Zato je apostol Pavle rekao da smo oslobođeni od greha ali da i dalje imamo grešno telo: „A sada, kada ste oslobođeni od greha i postali sluge Božje, imate plod svoj za posvećenje, a svršetak, život večni.“ Rimljanima 6:22. „Jer znam da u meni, to jest u mome telu, ništa dobro ne prebiva: jer ’hteti’ jeste prisutno u meni, ali ’činiti dobro’ ne nalazim. Jer dobro koje bih hteo, ne činim, nego zlo koje ne bih hteo, to činim. Ali ako činim ono što ne bih hteo, nisam više ja taj koji to činim, nego greh koji prebiva u meni. Nalazim, dakle, zakon da je, kada hoću činiti dobro, uz mene zlo. Po unutrašnjem čoveku uživam u Božjem zakonu; ali opažam u svojim udovima jedan drugi zakon, koji ratuje protiv zakona mog uma i zarobljava me zakonu greha koji je u mojim udovima. Jadan li sam ja čovek! Ko će me izbaviti iz tela te smrti? Zahvaljujem Bogu po Isusu Hristu, Gospodu našem. Tako, dakle, ja sam umom služim Božjem zakonu, a telom zakonu greha.“ Rimljanima 7:18-25. Isto takvo telo je imao i Hrist ali ga nikada nije poslušao zato je iskušavan u svemu poput nas, ali je bio bez greha jer nije ni u mislima ni na delu počinio greh: „Jer nemamo prvosveštenika koji ne bi mogao saosećati sa našim slabostima, nego iskušavanog u svemu poput nas, ali bez greha.“ Jevrejima 4:15 Neko taj stih iz Jevreja 4:15 tumači da glasi poput nas iskušavan svim osim grehom. To je pogrešno tumačenje zato što ne može da bude iskušenja bez greha: „Nego svakoga iskušava njegova požuda koja ga privlači i mami.“ Jakov 1:14. „Ali greh je, uhvativši priliku preko zapovesti, prouzrokovao u meni požudu svake vrste.“ Rimljanima 7:8. Znači jasno vidimo da svakoga iskušava požuda i da greh prouzrokuje požudu, tako da je nemoguće da dođe do iskušenja bez greha, jer ako nema greha šta nas onda iskušava. Videli smo da je greh u Pavlu prouzrokovao požudu svake vrste. Mi ne možemo da objasnimo kako je greh nastao jer bismo onda mogli da opravdamo postojanje greha kao što piše i Elen Vajt: „Nemoguće je objasniti poreklo greha tako da se da razlog za njegovo postojanje… Greh je uljez, za čije prisustvo nikakav razlog ne može biti dat. On je misteriozan; neobjašnjiv; opravdati ga je braniti ga. Kada bi se mogao pronaći izgovor za njega, ili bi uzrok bio pokazan za njegovo postojanje, on bi prestao da bude greh.“ Elen Vajt, Velika Borba. Međutim možemo da analiziramo kako je sve to sa grehom počelo. Počelo je od Sotone koji je stvoren bezgrešan: „Bio si savršen na svojim putevima od dana u koji si stvoren, sve dok se u tebi nije našlo bezakonje. Srce ti se bilo uzoholilo zbog tvoje lepote, svoju si mudrost zbog svoga sjaja izopačio.“ Ezekijel 28:15, 17. Iz ovih stihova dobijamo informaciju da je Sotona bio savršen sve dok se u njemu nije našlo bezakonje. Imamo i objašnjenje kako se to bezakonje našlo u njemu. Ono se našlo zato što mu se srce uzoholilo zbog njegove lepote i sjaja. U njemu su se pojavile zle misli koje su ga iskušavale i umesto da ih ignoriše on ih je poslušao i onda se u njemu našlo bezakonje. U ovim stihovima nam je otkriveno koje su to zle misli: „Jer u svom si srcu rekao: ’Izaći ću na nebo, podići ću svoje prestolje iznad zvezda Božjih: zasešću na gori zbornoj, na severnim obroncima: ja ću izaći nad visine oblačne, ja ću biti kao Svevišnji.” Isaija 14:13, 14. Znači te zle misli koje su se pojavile bez ikakvog mogućeg objašnjenja, jer videli smo da poreklo greha ne može da se objasni, su iskušavale Sotonu i kada je odlučio da ih posluša učinio je bezakonje ili prestup Božjeg zakona prvo u svom umu, a onda i na delu. Tako da već na samom početku u slučaju Sotone vidimo da iskušenje nije moglo da dođe bez zlih misli koje su greh što je iskušavao Sotonu. Uvek je potreban greh da iskušava. Adam i Eva su stvoreni bezgrešni isto kao i Sotona, jer ih je Bog stvorio po svom obličju i kada ih je stvorio blagoslovio ih je i rekao je da je sve što je načinio vrlo dobro: „I tako je Bog stvorio čoveka na svoju sliku, na sliku Božju stvorio ga je: muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog i reče im Bog: ’Plodni budite i množite se, i ispunite zemlju i sebi je podložite: vladajte nad ribama morskim i nad pticama nebeskim, i nad svakim živim stvorom koji se kreće po zemlji.’… I pogledao je Bog sve što je načinio, i gle, bilo je vrlo dobro.” 1. Mojsijeva 1:27, 28, 31. Sotona je rekao bezgrešnoj Evi da će ona biti kao Bog: „I reče zmija ženi: ’Ne, nećete umreti. Jer zna Bog da će vam se onoga dana kada budete sa njega jeli otvoriti oči i bićete kao bogovi znajući dobro i zlo.’“ 1. Mojsijeva 3:4, 5. Ona je poverovala Sotoni i želela je da bude kao Bog u svom umu pre nego što je bilo šta učinila. Prema tome, ona je ušla u stanje greha pre nego što je počinila greh na delu. Zato nije imala problem da pojede zabranjeni plod: „A kada je videla žena da je stablo dobro za jelo, i da je očima ugodno, i da je stablo poželjno da učini mudrim, uzela je ona od njegovog ploda i pojela; i dala je i svom mužu, koji je bio sa njom, i on je pojeo.“ 1. Mojsijeva 3:6. Dakle zle misli su iskušavale bezgrešnog Sotonu dok ih nije poslušao i postao grešan, zatim je onda grešan Sotona iskušavao bezgrešnu Evu i kada je u umu donela odluku da ga posluša postala je i ona grešna, pa je grešna Eva iskušala Adama i kada je Adam u svom umu pristao da pojede plod, postao je grešan i pojeo ga je i na delu. Interesantno je to da su i Sotona i Eva hteli da budu kao Bog i jasno vidimo da je i u slučaju Sotone, Eve i Adama greh bio potreban da bi došlo do iskušenja. Elen Vajt se poziva na 1. Jovanovu 3:4 i daje nam definiciju greha: „Naša jedina definicija greha je ona data u Božjoj reči; to je ’kršenje zakona;’ to je istrajno delovanje principa u ratu sa velikim zakonom ljubavi koji je osnova božanske vlasti.“ Elen Vajt, Velika Borba. Definisali smo greh da je on prestup zakona ili bezakonje. Sotona je bio savršen dok se u njemu nije pojavilo bezakonje ili prestup zakona. Tako dolazimo do toga da su svi koji su grešni prekršili Božji zakon. Kao posledica tog kršenja zakona ili greha Sotona, Eva i Adam su dobili grešna tela i prestali su da budu po Božjem obličju. Zato je Adam sa Evom dobio sina koji nije po Božjem obličju nego po Adamovom: „I poživeo je Adam stotinu i trideset godina i rodio mu se sin po njegovom obličju, na njegovu sliku; i dao mu je on ime Šet.“ 1. Mojsijeva 5:3. Zapamtimo iz svega ovoga da je za iskušenje uvek potreban greh, da je greh prestup zakona i da grešno telo ne može da rađa bezgrešno telo. Hrist je jednako uzeo udela u istom telu kakvo je Adamov sin Šet nasledio od Adama, kakvo imamo mi, kakvo je imao i Avram, i zato nam može pomoći u onome u čemu je i sam iskušan trpeo: „Zato je, budući da su deca sudeonici mesa i krvi, jednako tako i on uzeo udela u istom; da smrću uništi onoga koji je imao moć smrti, to jest đavola, i oslobodi one koji su zbog straha pred smrću sav svoj život bili podložni ropstvu. Jer on, uistinu, nije na sebe uzeo narav anđela, nego je na sebe uzeo od semena Avramovog. Zato je trebalo da u svemu postane poput svoje braće, da milosrdan bude i veran Prvosveštenik u onom što se odnosi na Boga, kako bi okajao grehe naroda. Jer u onome u čemu je sam iskušan trpeo, on može pomoći onima koji su iskušavani.“ Jevrejima 2:14-18. Isus je morao da nauči da odbacuje zlo jer se zlo nalazilo u njegovom telu: „Zato će vam sam Gospod dati znak: Evo, začeće devica i rodiće sina, i nazvaće ga imenom Emanuel. Maslac i med on će jesti, kako bi znao odbacivati zlo i odabirati dobro. Jer pre nego što dete bude znalo odbacivati zlo i odabirati dobro, zemlja koje se gnušaš biće napuštena od oba njena kralja.“ Isaija 7:14-16. Učio je da odbacuje zlo u svom telu tako što je rastao u duhu i oslanjao se na Oca svojom verom: „A dete je raslo i jačalo u duhu ispunjavajući se mudrošću; i bila je na njemu milost Božja.“ Luka 2:40. „Evo dolazi čas, već je došao, kada ćete biti raspršeni svaki na svoju stranu, a mene ostaviti samog: ali ja nisam sam, jer je Otac sa mnom.“ Jovan 16:32. Mi smo svi zgrešili pod zakonom: „ …i koji god su pod Zakonom sagrešili, po Zakonu će biti suđeni.“ Rimljanima 2:12. „Jer svi su sagrešili i lišeni su Božje slave.“ Rimljanima 3:23. Po zakonu plata za greh je smrt: „Jer plata za greh je smrt, a milosni dar Božji je život večni preko Isusa Hrista, Gospoda našeg.“ Rimljanima 6:23. Vidimo da je milosni Božji dar večni život preko Isusa Hrista, iako je plata za greh pod zakonom smrt. Pošto je Isus imao isto grešno telo kao i mi, On je rođen od žene i pod zakonom, ali pošto nikada nije poslušao svoje grešno telo zakon nije mogao da Ga ubije i zato je mogao da otkupi sve nas koji smo pod zakonom: „ali kada je došla punina vremena, poslao je Bog svog Sina, rođenog od žene, rođenog pod Zakonom, da otkupi one koji su bili pod Zakonom, da primimo posinjenje.“ Galatima 4:4, 5. Dakle iz svega navedenog videli smo da je Isus uzeo Avramovu prirodu, da je morao naučiti da razlikuje dobro od zla dok je rastao u Duhu oslanjajući se verom na Oca i da je rođen pod zakonom od žene. To nam jasno pokazuje da Isus nikako nije mogao da ima bezgrešno telo jer je potomak Avrama koji je imao grešno telo i rođen je od žene koja je imala grešno telo. Ne može bezgrešno telo da potiče od grešnog tela i da bude rođeno od grešnog tela. Zato katolici u pokušaju da reše ovu problematiku moraju da veruju da je Isusova majka imala bezgrešno telo da bi mogla da rodi Isusa koji ima bezgrešno telo. Međutim onda je i Marija morala biti rođena od majke koja ima bezgrešno telo i tako možemo celu Isusovu lozu proglasiti bezgrešnom skroz unazad do Adama i Eve. U Bibliji imamo opis Isusovog tela: „Jer izrastao je pred njim poput izdanka, i poput korena iz zemlje sasušene. Nije bilo kod njega stasa ni krasote da bismo se u njega zagledali, ni lepote da bismo ga se zaželeli. Ipak, on je naše bolesti poneo i naše boli nosio, a mi smo držali da ga Bog bije, udara i muči. Svi smo mi kao ovce lutali, okrenusmo svaki svojim putem; a Gospod je na njega svalio bezakonje svih nas. Gledaće tegobu duše svoje, i nasitiće se. Svojom spoznajom sluga moj pravedni opravdaće mnoge, jer sam će nositi bezakonja njihova. Zato ću mu dodeliti deo među velikima, i sa moćnicima on će plen deliti, jer je dušu svoju izlio na smrt i bio ubrojen među bezakonike; i sam je nosio greh mnogih i posredovao za bezakonike.“ Isaija 53:2, 4, 6, 11, 12. Vidimo da nije bilo kod njega ni stasa ni lepote, nosio je naše bolesti i boli, naš greh ili bezakonje ili prestup zakona. Sve se to nalazilo u Njegovom telu za razliku od Adamovog tela pre pada u greh koje je po izgledu moralo imati savršen stas i bilo lepo i nije nosilo bolesti, boli i bezakonje. U ovom stihu možemo da vidimo kakve je bolesti Isus nosio: „Ah, grešnog li naroda, puka bezakonjem natovarenog, semena zločinačkog, dece pokvarene: napustili su Gospoda, na srdžbu izazvali Sveca Izraelovog, otuđili se i povukli. Zašto da opet budete udareni? Dokle ćete ustrajati u otpadništvu? Sva je glava bolna i sve srce iznemoglo. Od stopala noge pa do glave ništa zdravog na njima nema, samo ozlede i modrice i otvorene rane — ni očišćene ni povijene ni ublažene uljem.“ Isaija 1:4-6. Vidite kako su gresi prikazani kao bolesti. Grešno telo od stopala do glave, propada, stari i umire zbog greha. Isusovo telo je starilo i umiralo zbog greha, za razliku od Adamovog bezgrešnog tela pre pada u greh. Isus nije imao nikakvu prednost u odnosu na nas, da bi mogao da nam ostavi primer i nosio je naše grehe u svom telu: „Jer upravo ste na to pozvani; zato što je i Hrist trpeo za nas, ostavivši nam primer da idete njegovim stopama: on koji greha nije učinio, niti se u njegovim ustima našla prevara; on koji vređan nije zauzvrat vređao, mučen nije pretio, nego se prepustio onom koji sudi pravedno; on koji je sam u svom telu grehe naše nosio na drvetu da mi, umrevši gresima, živimo pravednosti; on čijim ste modricama bili izlečeni.“ 1. Petrova 2:21-24. Da je Isus došao u bezgrešnom telu to bi mu dalo prednost u odnosu na nas i sotona ga sa bezgrešnim telom ne bi mogao iskušavati na isti način na koji iskušava nas. Mogao je isto tako onda doći kao Mihael u bezgrešnom telu i ne bi uopšte bilo potrebe da dolazi kao čovek da je bilo potrebno da bude iskušavan u bezgrešnom telu. Zato je napisano da ko god ne veruje da je Isus došao u telu da je to duh antihrista: „Ljubljeni, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove jesu li od Boga; jer su mnogi lažni proroci izašli u svet. Po ovome prepoznajete Duha Božjeg: Svaki duh koji ispoveda da je Isus Hrist u telu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne ispoveda da je Isus Hrist u telu došao, nije od Boga: to je taj duh antihrista, o kome ste čuli da dolazi i već je sada na svetu. Vi ste, dečice, od Boga i pobedili ste ih: jer je veći onaj koji je u vama nego onaj koji je u svetu.“ 1. Jovanova 4:1-4. Ovi stihovi ne samo da govore da je duh antihrista onaj koji ne veruje da je Hrist došao u grešnom telu kao što je naše, već i govore da je i duh antihrista ako neko ne veruje da je takav Hrist koji je u grešnom telu u svemu poput nas iskušan, taj koji je u nama, u našim telima Svojim Duhom, i koji je veći od onoga koji je u svetu. Pogledajmo sada neka od iskušenja kroz koja je Hrist prošao. Imamo situaciju gde je iskušavan na apetitu: „Tada je Duh odveo Isusa u pustinju da ga iskuša đavo. A kada je postio četrdeset dana i četrdeset noći, napokon je ogladneo. I pristupio mu je napasnik i rekao: ’Ako si ti Sin Božji, zapovedi da ovo kamenje postane hleb.’ Ali je on odgovorio i rekao: ’Pisano je: Neće čovek živeti samo na hlebu, nego na svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.’” Matej 4:1-4. Pazite sada, ranije smo se bavili Hristovim božanstvom[1] i videli smo da je Hrist bio na zemlji ne samo čovek nego i Bog. Taj Bog ima moć da zaista pretvori kamen u hleb, ali nije bila u toj situaciji Božja volja da Hrist to uradi. Bog hoće da Hrist prođe ovo iskušenje na isti način na koji bi ga morao proći svako od nas. Ako bi Hrist iskoristio svoju božansku prirodu da pretvori kamen u hleb, zato što je gladan, on više ne bi bio kao mi, zato što bi uradio nešto što mi sami po sebi ne možemo da uradimo. Međutim njegovo grešno telo je gladno i očajnički ga tera da to uradi jer telo ne zanima da li je nešto Božja volja ili nije, ono bi samo po svako cenu da ugodi sebi, iako samo po sebi jedenje hleba kada je čovek stvarno toliko gladan nije greh, nego je greh zato što Bog ne želi da Isus u tom trenutku to uradi. Znači grešno telo ga tera da upotrebi svoju božansku prirodu mimo Božje volje da bi zadovoljio apetit i to je problem, jer sve što nije po Božjoj volji je greh. Sotona to dobro zna i zato ga je tako iskušavao. Da Isusovo telo nije bilo grešno, On bi samo osetio glad, ali ne i očajničku želju da utoli tu glad i ne bi onda bilo poente da ga Sotona iskušava. Njegovo božansko Ja je moralo da umire sebi svaki dan dok je bio na zemlji boreći se sa grešnim telom tako što se verom oslanjao na Oca i na ono što piše u Bibliji, zato mu je jedina odbrana bila pisano je. Kada je bio na krstu sotona ga je preko svojih ljudi iskušavao da siđe sa krsta: „Oni koji su prolazili grdili su ga vrteći glavama i govoreći: ’Ti koji razvaljuješ Hram i za tri dana ga sagradiš, spasi sam sebe. Ako si Sin Božji, siđi sa krsta.’ Isto tako i sveštenički glavari; rugajući se zajedno sa književnicima i starešinama, govorili su: ’Druge je spasio, sebe ne može spasiti. Ako je on Kralj Izraela, neka sada siđe sa krsta i verovaćemo mu.’“ Matej 27:39-42. Isto kao što je imao moć da pretvori kamen u hleb, tako je i imao moć da izleči samog sebe i siđe sa krsta. Njegovo grešno telo koje je teško povređeno i na samrti, očajnički želi da preživi i tera Hrista da upotrebi svoju božansku prirodu da se izleči od povreda i siđe sa krsta iako to nije Očeva volja. Hrist je opet u situaciji gde ne sme da sluša svoje grešno telo, jer onda ne bi bio kao mi ako bi se izlečio i sišao sa krsta, zato što kao i u slučaju pretvaranja kamena u hleb mi tako nešto sami po sebi ne možemo da uradimo. Zato je rekao da ne može ništa da čini sam od sebe, jer ako upotrebi svoju božansku prirodu da uradi nešto za sebe umesto da pusti da Otac koristi tu božansku prirodu u njemu kako želi, učinio bi greh: „Tada im Isus odgovori i reče: ’Zaista, zaista, kažem vam: Sin sam od sebe ne može činiti ništa, nego ono što vidi da čini Otac; jer šta god on čini, to jednako i Sin čini.’ Ja sam od sebe ne mogu učiniti ništa. Kako čujem sudim i sud moj je pravedan, jer ne tražim svoju volju, nego volju Oca koji me poslao.“ Jovan 5:19, 30. Hajde da analiziramo tri glavna iskušenja kroz koja je Hrist prošao u pustinji. Ono čime je Isus bio iskušan sažeto je navedeno u ovom stihu: „Jer sve što je u svetu, požuda tela, požuda očiju i ponos života, nije od Oca, nego od sveta.“ 1. Jovanova 2:16. Videli smo ono prvo iskušenje sa hlebom i jasno nam je da je njegovo gladno grešno telo žudelo za hlebom i jedva bi dočekalo da pojede hleb iako to nije bilo u tom trenutku po Očevoj volji. To je požuda tela. E sad, nebitno je da li je u pitanju požuda prema apetitu, alkoholu, cigarama, drogi ili požuda prema suprotnom ili istom polu ili još odvratnije požuda prema detetu u slučaju pedofila ili požuda prema životinji jer su sve to različiti oblici jedne te iste požude tela. Zato je mogao da kaže ko pogleda ženu sa požudom isto je kao da je i legao sa njom, jer je razumeo šta je požuda grešnog tela zato što je u grešnom telu odoleo iskušenju požude tela u svakom obliku: „Čuli ste da je po starima rečeno: ‘Ne čini preljubu!’ Ali ja vam kažem da je svaki koji sa požudom pogleda ženu, u svome srcu već učinio preljubu sa njom.“ Matej 5:27, 28. Isus je bio iskušan u svemu, u svakom grehu koji postoji jer su na njega svaljena sva naša bezakonja bez izuzetka i nosio ih je u telu pošto je bezakonje prestup zakona, a prestup zakona je greh: „Svi smo mi kao ovce lutali, okrenusmo svaki svojim putem; a Gospod je na njega svalio bezakonje svih nas.“ Isaija 53:6. „On koji je sam u svom telu grehe naše nosio na drvetu da mi, umrevši gresima, živimo pravednosti; on čijim ste modricama bili izlečeni.“ 1. Petrova 2:24. „Ko god čini greh, čini i bezakonje: jer greh je kršenje Zakona.“ 1. Jovanova 3:4. Elen Vajt nam isto potvrđuje da nije postojao greh, ni deo našeg prokletstva u kojem Hrist nije iskušan jer je verovala onako kako piše u Bibliji: „Nije postojala ni kap našeg gorkog jada koju On nije okusio, ni deo našeg prokletstva koji On nije podneo, da može dovesti mnoge sinove i kćeri ka Bogu.“ Elen Vajt, Znaci Vremena, 9. jun, 1898. Kako je Isus mogao da bude iskušan u svakom mogućem grehu koji postoji, a da nikada ne zgreši je tajna koja nam nije otkrivena: „Bio je iskušan u svim pojedinostima kao što je čovek iskušan, a ipak nazvan je ’to sveto.’ To je tajna koja je ostavljena neobjašnjena za smrtnike da je Hrist mogao biti iskušan u svim pojedinostima kao što smo mi, a da ipak bude bez greha. Hristovo utelovljenje je uvek bilo, i uvek će ostati, tajna.“ Elen Vajt, Pismo 8, 1895. Zato je velika tajna pobožnosti da se Bog pokazao u ljudskom telu: „A neosporno je velika tajna pobožnosti: Bog je bio pokazan u telu, opravdan u Duhu, viđen od anđela, propovedan paganima, verovan u svetu, primljen u slavu.“ 1. Timoteju 3:16. Drugo iskušenje koje je imao u pustinji je ponos života: „Tada ga je đavo poveo u sveti grad; i postavio ga je na vrh Hrama i rekao mu je: ’Ako si ti Sin Božji, baci se dole; jer je pisano: On će anđelima svojim zapovediti za tebe i na rukama će te svojim oni nositi da se nogom ne spotakneš o kamen.’ Reče mu Isus: ’Takođe je pisano: Ne iskušavaj Gospoda, Boga svog.’” Matej 4:5-7. Znamo i sami kako to izgleda kada nas neko provocira i ponižava naš ego. Grešno ljudsko telo odmah kreće da se buni i tera nas da odbranimo svoj povređeni ego. Nažalost mnogi ljudi zato ne odbacuju jeresi jer kada im neko iznese neoborive dokaze da nisu u istini oni zbog ponosa života ne žele to da prihvate i da priznaju da nisu u pravu. E sad, zamislite Hrista koji je uvek u pravu, koji ima vlast nad životom svih ljudi na ovoj planeti, koji ima moć da ubije svakog čoveka koji mu se suprotstavi zato što je On Bog u grešnom ljudskom telu i Njemu neko da kaže ako si Sin Božji uradi to i to. Pogledajmo kako su ljudi popadali na zemlju kada je Otac dozvolio Sinu da ispolji svoju božansku prirodu na kratko: „Tada je Juda, uzevši četu i stražare od prvosveštenika i fariseja, došao onamo sa bakljama i svetiljkama i oružjem. Zato je Isus, znajući sve što će doći na njega, izašao pa im je rekao: ’Koga tražite?’ Odgovorili su mu: ’Isusa Nazarećanina.’ Rekao im je Isus: ’Ja sam.’ A stajao je sa njima i Juda, izdajnik njegov. Kad im dakle reče: ’Ja sam’, ustuknuše i padoše na zemlju.“ Jovan 18:3-6. Da je Isus hteo mogao je svojom božanskom prirodom sve da ih pobije tu na licu mesta i nikakvo oružje im ne bi pomoglo, zato što je On Bog po prirodi. Kada ga je Sotona iskušavao da se baci sa vrha hrama, njegovo grešno ljudsko telo je žestoko pokušavalo da odbrani povređeni ego. Ono ga je teralo da skoči i da dokaže da je Božji Sin, a samim tim da dokaže i da je Bog, a ne samo čovek. Ne možemo ni da zamislimo koliko ga je tek samo to grešno ljudsko telo teralo da pobije sve one ljude koji su došli da ga uhvate. Obični smrtnici oružjem idu protiv Hrista koji je Bog po prirodi da ga uhvate, a njegovo grešno ljudsko telo se buni i tera ga da ih zgazi kao mrave i on to telo ne posluša nego, pusti da ga uhvate. Odbio je da posluša grešno telo da skoči sa vrha hrama, odbio je da posluša grešno telo da pobije te ljude koji su hteli da ga uhvate. Odoleo je oholosti života u svakom obliku kao što je odoleo i požudi tela u svakom obliku. Treće iskušenje koje je imao u pustinji je požuda očiju: „Ponovo ga je poveo đavo, na goru vrlo visoku, i pokazao mu je sva kraljevstva sveta i slavu njihovu; i rekao mu je: ’Sve ću ti to dati ako padneš ničice i pokloniš mi se.’ Tada mu je Isus rekao: ’Odlazi, Sotono; jer je pisano: Gospodu Bogu svom klanjaj se i njemu jedinom služi.’ Tada ga je ostavio đavo; i gle, pristupili su anđeli i služili su mu.“ Matej 4:8-11. Da bismo razumeli i ovo treće iskušenje u pustinji moramo opet da shvatimo šta se dešavalo sa Isusovim grešnim ljudskim telom da bismo kao ljudi bar malo mogli da shvatimo kroz šta je On tu prolazio. Prvo je bio jako gladan i iscrpljen zato što 40 dana nije ništa jeo u pustinji, a morao je da odbije da pretvori kamen u hleb i nahrani telo, zatim ga je tako izgladnelog i iscrpljenog Sotona provocirao da mu dokaže da je Božji Sin. Znate onaj osećaj u telu kada ne jedete ceo dan i onda neko još krene da vas provocira i to onako žestoko, a vaše telo je već nervozno što nije ništa pojelo taj dan, a mogli ste da mu date da pojede ali niste hteli, i sada vi treba da ne slušate svoje grešno telo i da ostanete smireni i ne nasednete na provokaciju. Svaki atom vašeg tela ključa, imate osećaj da vam je krv vrela kao vulkanska lava. Ne samo što ste gladni nego vas još neko i provocira i udara na vaš ego u takvim okolnostima. Vaše grešno telo zahteva od vas da odbranite svoj ego, jer kako se taj neko usuđuje da se tako ponaša prema vama dok ste gladni i iscrpljeni, ali vi ga ne slušate. Znači mogli ste da se najedete, niste to uradili, mogli ste da odbranite svoj ego, niste ga odbranili. I onda Sotona dolazi sa ponudom, daću ti sva kraljevstva sveta i ne moraš više da budeš gladan i ponižen, možeš da pokažeš da si Bog koji vlada svim kraljevstvima ovoga sveta. Kada su Isusove oči videle to što mu je Sotona pokazao, u tim okolnostima bio je iskušan požudom očiju. Grešno telo mu u tom trenutku govori isto ono što bi govorilo i nama, pokloni se Sotoni, pokaži da si Bog, uzmi sva kraljevstva ovoga sveta i više niko neće smeti da te ponižava i da ti se suprotstavlja, ne moraš da trpiš glad, i ispunićeš tako misiju na lakši i brži način. Isus opet ne sluša svoje grešno ljudsko telo, oslanjajući se verom na Oca i kaže odlazi Sotono pisano je jedino se Bogu treba klanjati i jedino Bogu treba služiti. Onda Sotona odlazi jer nema izbora, a anđeli dolaze da služe Isusu jer je Isus Bog. Kakav briljantan potez od strane našeg Spasitelja. Ima još jedan zanimljiv stih koji se koristi kao navodni dokaz da Isus nije imao grešno telo: „Jer takav nam je prvosveštenik bio potreban: svet, nedužan, neokaljan, odvojen od grešnika i učinjen uzvišenijim od nebesa.“ Jevrejima 7:26. Ovaj stih uopšte ne dokazuje da je Isus imao bezgrešno ljudsko telo što možemo bez problema da vidimo ako uzmemo u obzir par stihova pre i posle tog: „I bilo je njih, uistinu, mnogo sveštenika, jer ih je smrt sprečavala da ostanu; a on, budući da ostaje zauvek, ima nepromenjivo sveštenstvo. Zato on i može potpuno spašavati one koji preko njega pristupaju Bogu, budući da on uvek živi da ih zastupa. Jer takav nam je prvosveštenik bio potreban: svet, nedužan, neokaljan, odvojen od grešnika i učinjen uzvišenijim od nebesa; koji ne treba svakodnevno, kao ti prvosveštenici, najpre prinositi žrtve za vlastite grehe, a potom za grehe naroda: jer je to učinio jedanput zauvek prinevši samog sebe. Jer Zakon je za prvosveštenike postavio ljude podložne slabosti, a reč zakletve koja je bila nakon Zakona, Sina, koji je zauvek savršen.“ Jevrejima 7:23-28. Vidimo da se u ovim stihovima radi o tome da je smrt sprečavala sveštenike da ostanu i da Hrist ima nepromenjivo sveštenstvo jer ostaje zauvek zato što uvek živi da zastupa one koji preko njega pristupaju Bogu. To ga onda čini odvojenim od grešnika, jer mu smrt ne može ništa zato što nikada nije bio grešnik. Videli smo već iz Pavlove poslanice Rimljanima da je moguće imati grešno telo, a da se ne bude grešnik. Grešnik nije onaj ko ima grešno telo, već onaj koji sluša to grešno telo i živi po njemu. Pošto Hrist nikada nije slušao svoje grešno telo i nije nikada živeo po svom grešnom telu, on nikada nije bio grešnik i zato je odvojen od grešnika. Pošto se i spisi Elen Vajt pogrešno tumače da bi se odbranila ta jeres da je Hrist imao bezgrešno ljudsko telo, treba da se pozabavimo i sa tim šta je ona pisala o tome. Za izjavu od Elen Vajt iz novina Znaci Vremena objavljenu 9. juna 1898. godine koristi se pogrešan prevod gde je prevedeno da mi ne bismo trebali sumnjati u vezi sa savršenom i bezgrešnom Hristovom ljudskom prirodom. Međutim u originalu na engleskom piše: „Ne treba da imamo sumnje u vezi sa savršenom bezgrešnošću Hristove ljudske prirode.“ Jasno se vidi iz ove izjave ne da je Hristova ljudska priroda bezgrešna, jer bi onda pisalo bezgrešnom Hristovom ljudskom prirodom, umesto bezgrešnošću Hristove ljudske prirode, već da je Hrist sa ljudskom prirodom pokazao bezgrešnost zato što Isus nikada nije živeo po grešnom telu i samim tim nikada nije zgrešio ni u umu ni na delu. Dokaz za ovo imamo iz istog tog članka gde Elen Vajt na tri mesta pre te izjave jasno to objašnjava u ovim rečenicama gde između ostalog piše i da je Isus bio iskušavan u svim pojedinostima kao i mi i da je uzeo našu palu prirodu u njenom izopačenom stanju: „Hrist se spustio da uzme čovekovu prirodu, i bio je iskušavan u svim pojedinostima kao i mi, da bi mogao znati kako da pomogne svima koji bi trebali biti iskušani… Hrist koji nije poznavao ni najmanju mrlju greha ili nečistoće, uzeo je našu prirodu u njenom izopačenom stanju… Uzevši na sebe čovekovu prirodu u njenom palom stanju, Hrist nije ni najmanje učestvovao u njenom grehu.“ Elen Vajt, Znaci Vremena, 9. jun, 1898. Iako je ovo što je izneto u Znacima Vremena dovoljno da se shvati da Elen Vajt nije verovala da je Isus imao bezgrešno ljudsko telo, postoje i ove dve izjave od Elen Vajt gde ona lepo piše kao što i Biblija uči da je Isus imao grešnu ljudsku prirodu: „Uzeo je na svoju bezgrešnu prirodu našu grešnu prirodu, da bi mogao znati kako da pomogne onima koji su iskušavani.“ Elen Vajt, Pismo 67, 1902. „Obučen u odeću čovečanstva, Božji Sin se spustio na nivo onih koje je želeo da spasi. U njemu nije bilo prevare ili grešnosti; on je uvek bio čist i neuprljan; a ipak je uzeo na sebe našu grešnu prirodu.“ Elen Vajt, Znaci Vremena 30. jul, 1902. Tako da vidimo da je verovanje Elen Vajt bilo u skladu sa Biblijom, jer je verovala da je Isus imao grešnu ljudsku prirodu i samim tim ni Biblijom, ni spisima Elen Vajt ne može da se brani verovanje da je Isus imao bezgrešno ljudsko telo. B. M. [1] Za više detalja pročitati članke Hristovo Božanstvo 1. i 2. deo. http://www.dobravijest.com/troandeoskaporuka/prva-poruka-hristovo-bozanstvo-1-deo http://www.dobravijest.com/troandeoskaporuka/prva-poruka-hristovo-bozanstvo-2-deo  Za sve što je Bog stvorio pre pada u greh piše da je bilo vrlo dobro: „I pogledao je Bog sve što je načinio, i gle, bilo je vrlo dobro. I bilo je veče, i bilo je jutro: dan šesti.“ 1. Mojsijeva 1:31 Bilo je vrlo dobro da sve životinje jedu biljnu hranu a ne da neke od njih ubijaju druge životinje za hranu: „’I svakoj zemaljskoj životinji i svakoj nebeskoj ptici i svemu što gmiže po zemlji, u čemu je život, dao sam za hranu svaku zelenu biljku’; i bilo je tako.“ 1. Mojsijeva 1:30 Bilo je vrlo dobro da se muškarac i žena u okviru bračne zajednice razmnožavaju: „I reče Gospod Bog: ’Nije dobro da čovek bude sam. Načiniću mu pomoćnika prikladnog za njega.’ I oblikovao je Gospod Bog od zemlje svaku poljsku životinju i svaku pticu nebesku i doveo ih je Adamu da vidi kako će ih on nazvati; i kako god je Adam nazvao neko živo stvorenje, tako mu je bilo ime. I dao je Adam imena svoj stoci, i pticama nebeskim, i svakoj poljskoj životinji; ali se za Adama nije našao pomoćnik prikladan njemu. I učinio je Gospod Bog da na Adama padne dubok san i on je zaspao: i uzeo je on jedno od njegovih rebara i zatvorio je njegovo mesto mesom. A od rebra što ga je uzeo Adamu, načinio je Gospod Bog ženu; i doveo ju je čoveku. I rekao je Adam: ’To je sada kost od mojih kostiju i meso od mog mesa: neka se zove ‘ženom’, jer je iz muža bila uzeta.’ Zato će čovek ostaviti svog oca i svoju majku i prionuti uz svoju ženu; i biće oni jedno telo.“ 1. Mojsijeva 2:18-24 „I blagoslovio ih je Bog i rekao im je Bog: ’Plodni budite i množite se, i ispunite zemlju i sebi je podložite.’“ 1. Mojsijeva 1:28 Bilo je vrlo dobro i da sedmi dan služi za odmor, da bude blagoslovljen i da bude svet: „I dovrši Bog sedmog dana svoje delo koje je učinio, i počinuo je sedmog dana od celog dela koje je učinio. I blagoslovio je Bog sedmi dan i posvetio ga je; jer je tog dana počinuo Bog od celog svog dela koje je stvorio i načinio.“ 1. Mojsijeva 2:2,3
Međutim padom u greh pod uticajem Sotone stvari su se promenile na gore. Mi više ne vidimo da sve životinje jedu biljke, ljudi se više ne razmnožavaju samo u okviru bračne zajednice, a sedmi dan za većinu ljudi više nije svet, pa čak neki idu toliko daleko da svetkuju nedelju koja je prvi dan sedmice umesto Šabata koji je sedmi dan posvećen od Boga. Tako da Bog sada više ne može da kaže da je sve vrlo dobro: „I video je Gospod da je čovekova pokvarenost na zemlji velika i da je svaka zamisao njegovog srca neprestano samo zlo. I zažalio je Gospod što je načinio čoveka na zemlji i to mu ražalosti srce. I reče Gospod: ’Zbrisaću sa lica zemlje čoveka kojeg sam stvorio: i čoveka, i životinju, i gmizavca, i ptice u zraku; jer zažalio sam što sam ih načinio.’” 1. Mojsijeva 6:5-7 Na našu sreću priča se ne završava tu: „Ali Noje je našao milost u Gospodnjim očima.“ 1. Mojsijeva 6:8 „Jer Bog je tako voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina da ko god u njega veruje ne propadne, nego ima večni život.“ Jovan 3:16 Odlično Bog nam je dao drugu šansu, šansu da se sve ispravi i vrati u prvobitno stanje. Bog će da obnovi kompletnu planetu i da je vrati u prvobitno stanje: „I video sam novo nebo i novu zemlju: jer prvo nebo i prva zemlja su prošli; ni mora više nema. I video sam ja, Jovan, Sveti grad, novi Jerusalim: silazi sa neba od Boga, opremljen kao mlada ukrašena za svog muža. I začuo sam jak glas sa neba, koji reče: ’Evo, Prebivalište Božje je sa ljudima i on će prebivati sa njima i oni će biti njegov narod; i sam Bog će biti sa njima i biće njihov Bog. I obrisaće im Bog svaku suzu sa očiju; i neće više biti smrti, ni tuge, ni jauka, ni bola više neće biti: jer ono prethodno je prošlo.” Otkrivenje 21:1-4 „Jer, evo, ja stvaram nova nebesa i novu zemlju: ono prethodno neće se spominjati, niti će na um dolaziti.“ Isaija 65:17 U toj istoj 65. glavi Isaije vidimo da će sve životinje opet jesti samo biljke: „’Vuk i jagnje zajedno će pasti i lav će jesti slamu kao govedo, a prah će biti hrana zmiji. Neće oni više bol zadavati ni razarati na svoj svetoj gori mojoj’, govori Gospod.“ Isaija 65:25 Međutim to nije sve jer u istoj toj glavi vidimo da će ljudi nastaviti da se razmnožavaju kao ranije u savršenim uslovima: „Neće se oni uzalud mučiti ni rađati za nevolju, jer su seme Gospodnjih blagoslovljenih, i potomstvo njihovo sa njima.“ Isaija 65:23 Isti slučaj gde sve životinje jedu biljke a ljudi se razmnožavaju na obnovljenoj zemlji imamo i u ovim stihovima: „I prebivaće vuk sa jagnjetom, i leopard će ležati sa jaretom; i tele i mladi lav i ugojeno govedo zajedno će biti; i malo dete će ih voditi. I krava i medvedica će pasti; mladunčad njihova zajedno će ležati; i lav će jesti slamu kao vo. I igraće se dojenče nad rupom zmijinom, dete odbijeno od prsa, ruku će stavljati u jazbinu otrovnice. Oni neće više zlo nanositi ni razarati po svoj mojoj svetoj gori: jer će zemlja biti puna znanja Gospodnjeg kao što vode prekrivaju more.“ Isaija 11:6-9 Subota će isto da se svetkuje na obnovljenoj zemlji, a spominje se da će pored svetkovanja subote i seme ili potomstvo od spašenih da postoji večno: „’Jer kao što će nova nebesa i nova zemlja, koje ću načiniti, ostati preda mnom,’ govori Gospod, ’tako će ostati vaše seme i vaše ime. I biće da će od mladine do mladine, i od šabata do šabata, svako telo dolaziti da se klanja preda mnom’, govori Gospod.“ Isaija 66:22,23 Upravo iz tog razloga nam je Bog u Svojih deset zapovesti koje su večne između ostalog rekao da držimo šabat i da ne činimo preljubu i da ne poželimo ženu svog bližnjeg da bismo već sada na ovoj zemlji u ovim uslovima pripremili svoje karaktere za svetkovanje šabata i za brak na obnovljenoj zemlji: „Sećaj se Šabatnog dana da ga držiš svetim. Šest dana radi i obavljaj sav svoj posao, ali sedmog dana je šabat Gospoda, tvog Boga: taj dan nemoj raditi nikakav posao; ni ti, ni tvoj sin, ni tvoja kći, ni tvoj sluga, ni tvoja sluškinja, ni tvoja stoka, ni stranac koji je unutar tvojih vrata. Jer za šest dana je Gospod načinio nebo, zemlju i more, i sve što je u njima, a sedmog dana je počinuo: zato je Gospod blagoslovio Šabatni dan i posvetio ga.“ 2. Mojsijeva 20:8-11 „Ne počini preljubu.“ 2. Mojsijeva 20:14 „Ne poželi ženu svog bližnjeg.“ 2. Mojsijeva 20:17 „Istinitost i sud dela su njegovih ruku; pouzdane su sve njegove zapovesti. Čvrsto stoje one u vek vekova, i stvorene su u istini i čestitosti.“ Psalam 111:7,8 Jedino kako možemo da držimo te zapovesti je ako dopustimo Bogu da On čini u nama ono što je Njemu ugodno, jer ih mi sami od sebe ne možemo držati: „Jer Bog je taj koji po svojoj dobronamernosti izvodi u vama i hteti i delovati. Sve činite bez mrmljanja i raspravljanja, da budete neporočni i bezazleni, sinovi Božji, besprekorni usred izopačenog i pokvarenog naraštaja u kojem svetlite kao svetiljke u svetu držeći reč života meni na ponos za dan Hristov, da nisam uzalud trčao, niti se uzalud trudio.“ Filipljanima 2:13-16 Kao što vidimo mi moramo da budemo neporočni i besprekorni usred izopačenog i pokvarenog naraštaja u ovim uslovima sada, da bismo mogli da živimo u savršenim uslovima na zemlji, a to jedino Bog može da čini u nama, jer mi to sami ne možemo. Ako se ne budemo opirali Bogu, On će nas pripremiti za život na obnovljenoj zemlji već sada, zato što ne možemo da se pripremamo tamo, nego ovde, jer ništa što nije sveto neće moći da uđe u Božji grad na obnovljenoj zemlji: „I nipošto neće u njega ući ništa što onečišćuje, ni šta god čini gadost ili laž, nego oni koji su zapisani u Jagnjetovoj knjizi života.“ Otkrivenje 21:27 Baš zato je napisano da ljudi na obnovljenoj zemlji koji će se umnožiti i povećati neće više hodati po mašti svog zlog srca, nego će hodati po Božjim sudovima i pridržavaće se Njegovih pravila i vršiće ih, a njihova deca i deca njihove dece će prebivati na obnovljenoj zemlji zauvek: „’I biće da u one dane kada se umnožite i povećate u zemlji’, govori Gospod, ’oni neće više govoriti: ‘Kovčeg Gospodnjeg saveza’, niti će to na um pasti: niti će se toga sećati, niti će ga pohoditi, niti će se to više činiti. U to doba Jerusalim će zvati Prestolom Gospodnjim; i svi će se narodi ka njemu sabrati, ka imenu Gospodnjem, ka Jerusalimu: neće više hodati po mašti svog zlog srca.“ Jeremija 3:16,17 „A moj sluga David biće kralj nad njima; i svi će imati jednog pastira: hodaće po mojim sudovima i pridržavati se mojih pravila i vršiti ih. I prebivaće u zemlji koju sam dao svome sluzi Jakovu, u kojoj su prebivali vaši očevi; i prebivaće u njoj, upravo oni, i njihova deca, i deca njihove dece zauvek: moj sluga David biće im knezom zauvek. Uz to ću sklopiti sa njima savez mira; biće to večan savez sa njima; i postaviću ih i umnožiti ih, i zauvek ću postaviti među njima svoju svetinju.“ Ezekiel 37:24-26 Ostalo nam je još da se pozabavimo sledećim Hristovim izjavama, da bismo razumeli njihovo pravo značenje: „I odgovori im Isus, rekavši: ’Niste li u zabludi zato što ne poznajete ni Pisma ni silu Božju? Jer kada iz mrtvih vaskrsnu, ne žene se niti se udaju, nego su kao anđeli, koji su na nebesima.’“ Marko 12:24,25 „Isus odgovori i reče im: ’U zabludi ste, jer ne poznajete Pisma ni silu Božju. Jer u vaskrsnuću niti se žene niti se udaju, nego su kao anđeli Božji na nebu.’“ Matej 22:29,30 „I odgovori im Isus, rekavši: “Deca ovoga sveta žene se i udaju: ali oni koji budu smatrani dostojnima onoga sveta i vaskrsnuća iz mrtvih, ne žene se niti se udaju. Ni umreti više ne mogu: jer su slični anđelima; i deca su Božja, jer su deca vaskrsnuća.“ Luka 20:34-36 Većina ljudi, ne svi, koji veruju da neće biti braka na obnovljenoj zemlji vole da koriste ove izjave tvrdeći kako će spašeni ljudi biti anđeli i da se zato ne razmnožavaju i da se zato neće ni ženiti ni udavati. Neki od tih ljudi koji tako veruju, ne svi, veruju i da spašeni ljudi neće imati polove jer su anđeli. Međutim u ovim Hristovim izjavama odmah možemo da primetimo jednu stvar, a to je da će spašeni ljudi biti kao anđeli i slični anđelima, kako glasi pravi prevod stiha, a ne anđeli. To znači da će imati neke osobine anđela. Na primer biće besmrtni kao anđeli: „Ni umreti više ne mogu: jer su slični anđelima.“ Luka 20:36 Imaće i krila kao anđeli: „Ali oni koji čekaju na Gospoda obnoviće svoju snagu: dizaće se krilima uvis kao orlovi, trčaće i neće se umoriti, i hodaće i neće klonuti.“ Isaija 40:31 Biti sličan anđelu i biti anđeo su dve potpuno različite stvari. Što se tiče nemanja polova i toga da se ljudi neće razmnožavati, videli smo iz Isaije, Jeremije i Ezekiela da to nije tačno, a sam Isus je nadahnuto Isaiju i druge proroke da napišu sve što su napisali: „I došao je u Nazaret, gde je bio odrastao, i na dan subotnji, kao što mu je bio običaj, ušao je u sinagogu i ustao je da čita. I pružili su mu knjigu proroka Isaije. Kada je razvio knjigu, pronašao je mesto na kojem je pisalo: ’Duh Gospodnji je na meni, jer me je pomazao da propovedam jevanđelje ubogima; poslao me je da iscelim one koji su slomljenog srca, da propovedam oslobođenje zarobljenima i vratim vid slepima, da oslobodim potlačene, da propovedam godinu Gospodnjeg prihvatanja.’ I savio je on knjigu, predao ju je poslužitelju i seo. A oči svih u sinagogi bile su uprte u njega. I počeo im je govoriti: ’Danas se ispunio ovaj odeljak Pisma u vašim ušima.’” Luka 4:16-21 „O tom spasenju su istraživali i ispitivali proroci koji su prorokovali o toj milosti za vas. Istraživali su na koje je ili kakvo doba upućivao Duh Hristov u njima kad je unapred svedočio o Hristovim patnjama i slavama koje će uslediti.“ 1. Petrova 1:10,11 Na kakav je onda brak Isus mislio kada je rekao da braka neće biti? Mislio je na ovaj brak koji je nastao posle pada u greh: „Ženi je on rekao: Uveliko ću umnožiti tvoju muku i trudnoću, u muci ćeš rađati decu, i žudećeš za svojim mužem, a on će nad tobom vladati.“ 1. Mojsijeva 3:16 A ovaj brak koji je nastao pre pada u greh opet će postojati kada se sve vrati u prvobitno stanje: „I blagoslovio ih je Bog i rekao: Plodni budite i množite se, i ispunite zemlju i sebi je podložite...“ 1. Mojsijeva 1:28 To vidimo još bolje kada pogledamo na koje pitanje Sadukeja je Isus odgovorio sa ovim Svojim izjavama o nemanju braka: „Tada su došli ka njemu neki od sadukeja, koji negiraju da postoji vaskrsnuće; i upitali su ga, rekavši: ’Učitelju, Mojsije nam je napisao: ‘Ako nečiji brat, koji je imao ženu, umre bez dece, neka njegov brat uzme tu ženu i podigne seme svome bratu.’ Bilo je, dakle, sedmoro braće; i uzeo je prvi ženu i umro bez dece. I drugi ju je uzeo za ženu, ali i on je umro bez dece. I treći ju je uzeo, a tako i sva sedmorica: i nisu ostavili dece i pomrli su. Nakon svih njih umre i žena. Dakle, kojem od njih je žena nakon vaskrsnuća? jer sedmorica su je imala za ženu.’” Luka 20:27-33 Sadukeji se pozivaju na ovaj stih: „Ako braća stanuju zajedno i jedan od njih umre, a da nije imao dete, pokojnikova žena neka se ne udaje van kuće za tuđeg čoveka: neka brat njenog muža uđe ka njoj, neka je uzme sebi za ženu i neka prema njoj izvrši dužnost devera.“ 5. Mojsijeva 25:5 Po njima ako se žena i sva sedmorica muškaraca spasu treba da nastave da žive zajedno za čitavu večnost, njih sedmorica sa njom jednom. Međutim u večnom životu muž nikada ne umire i nikada njegov brat neće morati da legne sa njegovom ženom da produži potomstvo. Zato im Isus govori da neće biti braka misleći da neće biti tog braka kakvog oni hoće, a ne da neće biti braka uopšte i govori im da je Bog, Bog živih jer muž nikada neće umreti pa njegov brat neće nikada biti sa njegovom ženom: „A što se mrtvih tiče, da vaskrsavaju, niste li čitali u knjizi Mojsijevoj, kako mu je u grmu prozborio Bog, rekavši: ‘Ja sam Bog Avramov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev’? Nije on Bog mrtvih, nego Bog živih. U velikoj ste, dakle, zabludi.“ Marko 12:26,27 Ne može Isus da nadahne proroke da napišu da se ljudi razmnožavaju na obnovljenoj zemlji, a onda da kaže da toga nema. Elen Vajt je napisala da su sadukeji zaključivali da će se slabosti i strasti ovog života nastaviti i u večnom životu: „Sadukeji su zaključivali ako je telo sastavljeno od istih delova materije u svom besmrtnom kao i smrtnom stanju, i kad vaskrsne iz mrtvih ono će morati da ima tkivo i krv i u večnom svetu nastaviće život koji je prekinut na zemlji. U tom slučaju, zaključivali su, zemaljski odnosi će se nastaviti, muž i žena ponovo će se sjediniti, brakovi održati i sve će uslediti onako kako je bilo pre smrti, a slabosti i strasti ovog života produžiće se u večnom životu“ Elen Vajt, Čežnja vekova. Nisu samo sadukeji imali problem da tako veruju. U vreme Elen Vajt kao i danas bilo je ljudi koji su tako verovali i zato je Elen Vajt morala da ih upozori da prekinu da šire te zablude: „Postoji vrsta spritualizma koji dolazi među naše ljude i on će potkopati veru onih koji mu ustupe mesto, navodeći ih da slušaju zavodljive duhove i đavolske doktrine. Videla sam zakletog varalicu kako iskušava nekoliko naših propovednika, učitelja i zdravstvenih radnika, izlažući im na najsuptilniji i najšarmantniji način, maštovite teorije kako bi odvratili svoja osećanja od onih koje treba da vole i neguju. On im pokazuje šarmantne slike žena koje oni pronalaze simpatičnim, sugerišući da će u budućem životu biti sjedinjeni sa nekom koja je tako simpatična.“ Elen Vajt, Pismo 59, 22. januar, 1904 „Da su Sadukeji razumeli Pisma, oni bi znali da bračni odnos, ustanovljen u Edenu, neće postojati u Raju. Danas ima ljudi koji izražavaju svoje verovanje da će na novoj Zemlji biti brakova i rađanja, ali oni koji veruju Svetom pismu, ne mogu prihvatiti takvu doktrinu. Doktrina da će deca biti rođena na novoj Zemlji nije deo ’pouzdane proročke reči.’ Hristove reči su suviše jasne da bi bile pogrešno shvaćene. One bi trebale jednom zauvek rešiti pitanje brakova i rađanja na novoj Zemlji. Ni oni koji će biti podignuti iz mrtvih niti oni koji će biti preneti bez da vide smrt, neće se ženiti niti udavati. Oni će biti kao Božji anđeli, članovi kraljevske porodice.“ Manuskript 28, 11. mart, 1904 Već smo videli koji to brak uspostavljen u Edenu neće postojati i kojeg rađanja neće biti. Naravno onaj brak i ono rađanje uspostavljeno u Edenu posle pada u greh. Da je Elen Vajt toga bila svesna vidimo iz ove njene izjave gde piše da Isus nije došao da uništi brak nego da ga vrati u njegovo prvobitno stanje i da je stavio Svoj pečat na onaj brak koji je prvi slavljen u Edenu a to je brak koji je uspostavljen u Edenu pre pada u greh: „Hrist nije došao da uništi zakon, već da ispuni svaku njegovu odredbu. On je došao da svuče i uništi dela tlačenja koja je neprijatelj podigao svuda. Bilo je u savršenom skladu sa Njegovim karakterom i delom da obznani činjenicu da je brak posvećena i sveta institucija. Bog je načinio od čoveka ženu, da bude drug i pomoćnik za njega, da bude jedno sa njim, da uveseljava, ohrabruje i blagoslovi ga, a on sa druge strane da joj bude jak pomoćnik. Svi koji ulaze u bračne odnose sa svetim ciljem, muž da zadobije čista osećanja ženskog srca, žena da omekša i poboljša karakter svog muža i da ga upotpuni, ispunjavaju Božiju svrhu za njih. Hrist nije došao da uništi ovu instituciju, već da je vrati na njenu originalnu svetost i uzvišenost. On je došao da vrati moralni lik Boga u čoveku, i On je otpočeo Svoje delo posvećujući bračni odnos. On koji je napravio prvi sveti par, i koji je napravio za njih raj, stavio je Svoj pečat na bračnu instituciju, prvu slavljenu u Edenu, kada su zvezde jutarnje pevale zajedno, i svi sinovi Božiji klicali od radosti.“ Manuskript 16, 19. februar, 1899. Kao i iz ove njene izjave gde piše da je Stvoritelj proglasio zakon o braku za svu Adamovu decu do kraja vremena: „’Je li dopušteno čoveku da otpusti svoju ženu iz bilo kog razloga?’ (Matej 19,3) Kod Jevreja je bio običaj da muškarac otpusti svoju ženu zbog najbeznačajnije uvrede, a žena je onda imala pravo da se ponovo uda. Takav običaj izazivao je velike nesreće i greh. U propovedi na Gori Isus je jasno kazao da se bračna veza ne može raskinuti, osim u slučaju nevernosti bračnom zavetu. ’Svaki onaj’, kaže Hrist, ’koji otpusti svoju ženu — osim zbog bluda — navodi je na preljubu, i koji se oženi takvom otpuštenicom, čini preljubu.’ (Matej 5,32) Kad su Ga fariseji posle pitali o zakonitosti razvoda, Isus je podsetio svoje slušaoce na ustanovu braka, utemeljenu pri stvaranju: ’Mojsije vam je zbog vašeg okorelog srca dopustio da možete da otpustite svoje žene. Ali u početku nije bilo tako.’ (Matej 19,8) Uputio ih je na blažene dane u Edenu, kada je Bog proglasio sve stvari ’veoma dobrim.’ Tada su brak i Šabat imali svoje poreklo, dve tesno povezane institucije za slavu Bogu u korist čovečanstvu. Tada, kada je Stvoritelj spojio ruke svetog para u bračnoj vezi, govoreći, Čovek će ’ostaviti oca i majku da prione uz svoju ženu, i biće njih dvoje jedno telo’ (Postanje 2,24), proglasio je zakon o braku za svu Adamovu decu do kraja vremena. Ono što je Sam Večni Otac proglasio dobrim, bio je zakon najuzvišenijeg blagoslova i razvoja za čoveka.“ Elen Vajt, Misli sa Gore Blagoslova Bitno je i napomenuti da kraj vremena nikada neće doći, jer ima ljudi koji veruju da će vreme prestati da postoji kada se spasimo i da onda neće biti brakova zato što će brakovi trajati do kraja vremena. Da vreme neće prestati da postoji možemo da zaključimo iz jednostavne činjenice da će ciklus od sedam dana u sedmici i dalje nastaviti da postoji jer smo videli da će se Šabat svetkovati i na obnovljenoj zemlji. Pošto je zakon o braku za svu Adamovu decu do kraja vremena a kraj vremena nikada neće doći, jasno je da je Elen Vajt verovala da i brak nikada neće prestati da postoji. Tako vidimo da je ona verovala da i brak i Šabat, koji su pre pada u greh imali svoje poreklo u Edenu, ostaju za čitavu večnost da postoje na obnovljenoj zemlji, što je u potpunosti u skladu sa Biblijom. Elen Vajt nije verovala da će spašeni ljudi biti anđeli i nije verovala da neće imati polove na obnovljenoj zemlji. Naprotiv pokazano joj je da su sve životinje pitome, da spašeni ljudi imaju krila i da imaju decu kao što i Biblija uči. Čak joj je Isus rekao u viziji da to ispriča drugima: „Zatim smo ušli na polje puno svih vrsta zveri—lav, jagnje, leopard, i vuk, svi zajedno u savršenoj slozi. Prošli smo između njih, a oni su nas miroljubivo pratili… Dok smo putovali napred, sreli smo grupu koja je takođe zurila u slave mesta. Primetila sam crveno kao rub na njihovim haljinama; njihove krune su bile sjajne; njihove haljine su bile čisto bele. Kad smo ih pozdravili, Pitala sam Isusa ko su oni. On je rekao da su mučenici koji su pobijeni za Njega. Sa njima je bilo nebrojena grupa malenih; oni su takođe imali crveni porub na svojoj odeći. Gora Sion je bila baš pred nama, i na gori je bio slavan hram, a oko njega je bilo sedam drugih planina na kojima su rasle ruže i ljiljani. I videla sam malene kako se penju, ili, ako odaberu, koriste svoja mala krila i lete na vrh planina i beru cveće koje nikad ne vene… ’Moraš se vratiti nazad na zemlju ponovo i ispričati drugima šta sam ti otkrio.’“ Rani Spisi, Elen Vajt Videla je spašene bebe i majke takođe: „Kako mala dojenčad izlaze besmrtna iz svojih prašnjavih kreveta, odmah lete svojim putem u ruke svojih majki. Sastaju se da se više nikada ne rastanu. Međutim mnogi od malenih nemaju majku tamo. Uzalud osluškujemo da čujemo zanosnu pesmu trijumfa od majke. Anđeli primaju dojenčad bez majki i sprovode ih do drveta života. Isus postavlja zlatni krug svetlosti, krunu na njihove male glave.“ Instruktor za Mlade, 1. april, 1858 Pored svih navedenih dokaza stvarno nemamo nijedan razlog da verujemo da neće biti braka i polova na obnovljenoj zemlji, ali se ne smemo ni upuštati u to da fantaziramo kako ćemo ući u brak sa prelepom osobom iz požude. Nije nam otkriveno kako će tačno brak u tim uslovima da funkcioniše i po tom pitanju je ćutanje zlato. Daj Bože da se spasimo pa da i to otkrijemo. B. M.  Mnoge crkve danas veruju u trojstvo i zato ćemo se u ovom članku pozabaviti tim verovanjem koje svakako nema uporište u Bibliji. Sveto Pismo nam otkriva da postoje samo dva različita božanska bića: „A ovo je život večni: da upoznaju tebe, jedinog istinitog Boga, i Isusa Hrista, koga si poslao.” Jovan 17:3 „Ono što smo videli i čuli objavljujemo vama da i vi imate zajedništvo sa nama; a naše je zajedništvo sa Ocem i sa Sinom njegovim, Isusom Hristom.” 1. Jovanova 1:3 „Ko god prestupi Hristov nauk i u njemu ne ostane, nema Boga. Onaj ko ostaje u Hristovom nauku, on ima i Oca i Sina.” 2. Jovanova 1:9 „I svako stvorenje koje je na nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i na moru, i sve što je u njima, čuo sam da govori: ’Onome koji sedi na prestolju, i Jagnjetu, blagoslov, i čast, i slava, i moć u vek vekova.’” Otkrivenje 5:13 „I pokazao mi je on čistu reku vode života, bistru kao kristal: izvire iz prestolja Božijeg i Jagnjetovog.” Otkrivenje 22:1 „I neće više biti prokletstva, nego će prestolje Božije i Jagnjetovo biti u njemu i sluge će mu njegove služiti.” Otkrivenje 22:3 „A kojem od anđela je on ikada rekao: ’Sedni mi zdesna dok ne položim neprijatelje tvoje za podnožje tvojim nogama?’” Jevrejima 1:13 „Nakon što im je Gospod to rekao, bio je uzet na nebo i seo je zdesna Bogu.” Marko 16:19 „Ako ste, dakle, sa Hristom vaskrsli, tražite ono što je gore, gde Hrist sedi zdesna Bogu.” Kološanima 3:1 „I, budući da ste sinovi, poslao je Bog u vaša srca Duha svog Sina, koji kliče: ’Ava, Oče!’” Galatima 4:6 „Svima onima koji su u Rimu, ljubljenim Božijim, pozvanim svetima: Milost vam i mir od Boga, Oca našeg, i Gospoda Isusa Hrista.” Rimljanima 1:7 „Milost vam i mir od Boga, Oca našeg, i Gospoda Isusa Hrista.” 1. Korinćanima 1:3
Pažljivom analizom ovih stihova, saznajemo sledeće: Večni život je da upoznamo jedinog istinitog Boga i Isusa Hrista kojeg je poslao, samo Njih Dvojicu, nema trećeg bića koje treba da upoznamo za večan život. Apostoli su videli i čuli pa javili da je za imanje zajednice sa njima potrebna zajednica sa Ocem i Njegovim Sinom Isusom Hristom, nema ni govora o zajednici sa tri bića. Onaj ko ne živi po Hristovom učenju nije od Boga, a po Hristovom učenju živi onaj ko ima Oca i Sina. Opet Dvojica, nema tri bića. Čast i slava su Onom koji sedi na prestolu i Jagnjetu, a ne Svetom Duhu kao trećem biću. Bog i Jagnje imaju prestol, Sveti Duh ga nema. Samo će Božiji i Jagnjetov presto biti u gradu i dalje nema trojice na prestolu. Isusu je rekao da sedne sa Njegove desne strane što znači da Otac i Sin nisu fizički jedan u drugom, nego su posebna Bića koja sede jedno pored drugog. Vidimo da je Isus uzet na nebo i da je seo sa desne strane Bogu. Treba da tražimo ono što je na nebu gde Hristos sedi zdesna Bogu. Zatim vidimo da primamo u srce Duh Njegovog Sina, a ne neko nepoznato treće biće koje je misterija. Pavle Rimljanima želi milost i mir od Boga, našeg Oca, i od Gospoda Isusa Hrista, ne prenosi im nikakve želje od trećeg misterioznog bića. Pavle Korinćanima isto želi blagodat i mir od Boga i od Gospoda Isusa Hrista, a ne spominje to misteriozno treće biće. U ova dva slučaja vidimo jasno da Otac govori kao posebno Biće dok je Sin na zemlji kao posebno Biće: „A Isus, kada je bio kršten, smesta je izašao iz vode; i gle, otvorila su mu se nebesa i video je on Duha Božijeg gde silazi kao golub i spušta se na njega. I gle, glas sa neba je rekao: ’Ovo je moj ljubljeni Sin, u njemu mi je zadovoljstvo.’” Matej 3:16,17 „I gle, glas iz oblaka je progovorio: ’Ovo je moj ljubljeni Sin, u kojem mi je zadovoljstvo; njega slušajte.’ Kada su učenici to čuli, pali su na svoje lice i bili su silno prestrašeni. I pristupio im je Isus, dotakao ih je i rekao: ’Ustanite, i ne bojte se.’“ Matej 17:5-7 Hajde da vidimo ko je izmislio tu reč trojstvo koja ne postoji u Bibliji: „Termin ’trojstvo’ potiče od Tertulijana, rimokatoličkog crkvenog oca.” Nova internacionalna enciklopedija 22 knjiga str. 477 Ušavši u sukob sa Katoličkom crkvom, Martin Luter je propustio da govori protiv verovanja u trojstvo iako je i sam bio svestan da se trojstvo ne može naći u Bibliji: „Zaista je istina da se naziv ’Trojstvo’ ne može nigde naći U Svetom Pismu, već je smišljen i uveden od čoveka. Iz tog razloga zvuči nekako odbojno i bolje nam je da govorimo o ’Bogu’ nego o ’Trojstvu’. Veliki univerziteti su izmislili mnogobrojne osobine, sanjarenja i izmišljotine pomoću kojih bi objašnjavali Sveto Trojstvo i napravili su sebe budalama. Zato treba samo da citiramo stihove iz Pisma kako bi smo odredili i utvrdili Hristovo božanstvo.“ Propovedi Martina Lutera, str. 406,407 To je dovelo do nastanka današnjih protestantskih denominacija koje su protiv učenja Katoličke crkve, a zapravo veruju u isto trojstvo kao ta crkva. Čak su krenuli i da se mire sa Katoličkom crkvom na obeležavanju 500 godina od reformacije 2017. godine. Za razliku od Lutera, Elen Vajt definitvno nije smatrala da je trojstvo neka misterija već jednostavno nije verovala u trojstvo: „Savet, koji se odnosio na plan da se spasi izgubljen svet, je bio između njih Dvojice, savet mira je bio između Oca i Sina.” Znaci vremena, 23. decembar 1897 „U početku, posle Svog dela stvaranja, Otac i Sin su se odmarali u subotu.” Čežnja vekova, str.org. 769 „I Otac i Sin su bili osramoćeni zbog prestupa koji je čovek uradio.” Znaci vremena, 12. decembar 1895 „Nijedan čovek, čak ni najviši anđeo, ne može proceniti tu ogromnu cenu, ona je poznata jedino Ocu i Sinu.” B. eho 28. oktobar 1895 „Samo Otac i Sin treba da budu uzdizani.” Instruktor za mlade, 7. jul 1898 Iz ovih citata Elen Vajt možemo zaključiti sledeće: Da je savet mira bio između Oca i Sina, ali ne i Svetog Duha kao trećeg lica ili bića. Otac i Sin su se odmarali u subotu, ali ne i Sveti Duh zajedno sa Njima kao treće lice ili treće biće. Otac i Sin su osramoćeni, ali ne i Sveti Duh kao treće lice ili treće biće. Jedino je Ocu i Sinu poznata ogromna cena, ne i Svetom Duhu kao trećem licu ili trećem biću. Samo Otac i Sin treba da budu uzdizani, ali ne i neko treće lice ili biće. Elen Vajt je koristila u svojim spisima izraz treće lice božanstva za Svetog Duha, ali ona nikada nije verovala u trojstvo. Njen sin objašnjava na šta je ona mislila kada je koristila taj izraz: „Moja zbunjenost se malo smanjila kada sam na osnovu rečnika shvatio da je jedno od značenja reči ličnost – karakteristike. Napisano je na takav način da sam zaključio da može postojati ličnost bez tela (telesne građe), Otac i Sin to poseduju.“ Pismo od V. K. Vajta upućeno H. V. Karu, 30. april 1935 Znači sin Elen Vajt je shvatio da je ličnost karakteristika Oca i Sina, a ne treće biće. Da je njegove majka ikada verovala u trojstvo, on svakako ne bi bio zbunjen upotrebom reči ličnost, nego bi jednostavno znao da je to trojstvo, ali pošto je znao da njegova majka nikada nije verovala u trojstvo istražio je u rečniku značenje reči ličnost. Pre nego što navedem šta piše u rečniku, neophodno je navesti izjavu Elen Vajt gde ona spominje treće lice božanstva: „Opisujući svojim učenicima SLUŽBU Svetog Duha, Isus je želeo da ih nadahne radošću i nadom koja je nadahnjivala i Njegovo srce. Radovao se za tu obilnu pomoć koju je osigurao svojoj Crkvi. Sveti Duh je bio najveći od svih darova koje je mogao izmoliti od svog Oca za uzdizanje svoga naroda. SVETI DUH TREBA DA IM BUDE PODAREN KAO SILA KOJA PREPORAĐA, jer bi bez nje Hristova žrtva bila beskorisna. Sila zla vekovima je jačala i ljudi su se začuđujućom pokornošću potčinjavali sotonskom ropstvu. Čovek može da se odupre i pobedi greh jedino moćnim delovanjem trećeg lica (ličnosti) Božanstva, koje će doći sa neizmenjenom silom u punini božanske moći. Duh čini delotvornim ono što je izvojevao Otkupitelj sveta. Duh Sveti čisti srce. Posredstvom Duha vernik postaje sudeonik u božanskoj prirodi. HRISTOS JE PODARIO SVOGA DUHA KAO BOŽANSKU SILU u savlađivanju svih nasleđenih i stečenih sklonosti ka zlu i da Crkva primi pečat Njegovog karaktera.” Čežnja vekova, str.org. 671. i Pregled i glasnik, 19. novembar 1908 Ako pažljivije pogledamo šta je napisala videćemo da ona u kontekstu službe naziva Svetog Duha trećim licem božanstva. Sada treba da pogledamo šta piše u Vebsterovom rečniku iz 1828. koji je Elen Vajt koristila. Zanima nas šesta definicija koja kaže: „6. Karakter službe Primer: Čovek je drugačiji sam od sebe, kada je sudija (u ličnosti sudije) i kada je prijatelj (u ličnosti prijatelja).” Na internetu sam pronašao vrlo zanimljive informacije na ovu temu, pa ih postavljam u ovaj članak: „Dakle, jedan čovek se može jako razlikovati u zavisnosti od službe koju ima. Kao sudija je veoma drugačiji nego kao prijatelj. Kao sudija može biti veoma strog, grub, i tako dalje, dok kao prijatelj može biti veoma druželjubiv, ponizan, drag itd. Iako je svo vreme ista individua, on ima dve različite službe i stoga deluje kao da su u pitanju dve različite (posebne) osobe – sudija i prijatelj. Ajde sada da pogledamo da li se ovakva definicija reči ličnost može primeniti na Svetoga Duha. ‘ I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog utešitelja da bude s vama vavek.’ (Jovan 14:16) Drugi Utešitelj! Deluje da je to neka druga individua, zar ne? Ali pročitajmo samo dva stiha dalje: ‘Neću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama.’ (Jovan 14:18) Šta Isus želi da kaže? Da li će sam On doći ili će poslati nekog drugog? 18. stih jasno kaže da je On taj koji će doći, ali je isto tako sam On u 16. stihu rekao da će poslati ‘drugog Utešitelja’, tako da na prvi pogled deluje drugačije.“ Pogledajmo sledeći stih koji nam pokazuje da Saul od Božijeg Duha novorođenjem postaje promenjen u drugog čoveka: „I sići će na tebe Duh Gospodnji pa ćeš i ti prorokovati sa njima, i bićeš promenjen u drugog čoveka.“ 1. Samuelova 10:6 Ovde nam je pokazana Saulova služba proroka kao posledica novorođenja. Mi tu vidimo da Saul nije ista ličnost kao prorok i kao car a u pitanju je jedna ista osoba. Jedna je ličnost u službi cara, a druga je ličnost u službi proroka, ali to je i dalje Saul jedno biće, a ne dva bića koja su jedno u drugom. Nakon ovih informacija sa interneta bilo bi korisno pročitati i ove izjave Elen Vajt, gde njen muž, Džejms Vajt potvrđuje da verovanje trinitaraca nije u skladu sa verovanjem kakvo je imala njegova žena Elen Vajt: „Način na koji su spiritisti opovrgli jedinog Gospoda Boga i našega Gospoda Isusa Hrista je tako što su koristili staru trinitarsku veru, da je Isus Hrist Večni Bog, iako nemaju nijedan stih da to podrže, dok mi (ja, moja supruga Elen Vajt i drugi) imamo jasna Svedočanstva u izobilju da je On Sin Večnog Boga!” Džejms Vajt, Day Star, Jan. 24, 1846 „Pozivamo sve da uporede svedočanstva Svetog Duha kroz gospođu Vajt sa Božijom reči. Ovim vas ne pozivamo da ih uporedite sa svojim verovanjem. To je sasvim druga stvar. Trinitarci mogu da ih uporede sa svojim verovanjem i zato što se ne slažu sa njima, osuđuju ih. Svetkovatelj nedelje, ili čovek koji drži večnu patnju kao važnu istinu i sveštenik koji škropi decu, svako od njih može osuditi svedočanstva gospođe Vajt zato što se ne slažu sa njihovim određenim stavovima. I još stotinu više, od kojih svaki ima različite stavove, mogu doći do istog zaključka. Međutim njihova autentičnost nikada ne može biti testirana na ovaj način.” Dzejms Vajt, Pregled i Glasnik, 13 jun, 1871 Elen Vajt je verovala da su Otac i Sin dve različite ličnosti, baš kao što i Biblija uči: „Hrist je jedno sa Ocem, ali, Hrist i Bog su dve odvojene ličnosti. Čitajte Isusovu molitvu koja je zapisana u 17. glavi jevanđelja po Jovanu i naćićete taj detalj jasno iznetim. Koliko se Spasitelj revno molio da bi Njegovi učenici mogli biti jedno sa Njim kao što je On jedno sa Ocem. Međutim jedinstvo koje treba da postoji između Hrista i Njegovih sledbenika ne poništava ličnost nijednog od njih. Oni treba da budu jedno sa Njim kao što je On jedno sa Ocem.“ 1905. Generalna konferencija adventista sedmoga dana, Takoma Park, Vašington, 19. maj 1905; Pregled i glasnik 1. jun 1905 U Bibliji piše da će Sveti Duh govoriti: „A kada vas budu odvodili i izručivali, ne brinite unapred i ne smišljajte šta ćete govoriti; nego, šta vam god bude dato u onaj čas, to govorite: jer niste vi ti koji govorite, nego Duh Sveti.” Marko 13:11 Ovaj citat nam objašnjava kako to Sveti Duh govori: „Jer niste vi ti koji govore, nego Duh vašeg Oca koji govori u vama.” Matej 10:20 Da bi smo lakše razumeli šta to znači da će Duh od Oca govoriti, pogledajmo ovaj stih: „A druge godine Navuhodonosorove vladavine Navuhodonosor je usnuo snove; i duh mu se uznemirio, a san ga je ostavio.“ Danilo 2:1 Kada se Navuohodnosoru duh uznemirio to znači da se on lično uznemirio, isto tako kada Očev Duh govori u nama to znači da lično Otac govori u nama, a ne neko treće biće. Eto hvala Bogu rešio nam je misteriju trojstva koja je zadavala muke Luteru a i dalje zadaje muke mnogima koji veruju u trojstvo. Biblija nas uči da treba da se molimo u Svetom Duhu: „Ali vi se, ljubljeni, izgrađujte na svojoj presvetoj veri moleći se u Duhu Svetom.” Judina 1:20 Znači mi bez Božijeg Duha ne bi znali ni za šta da se molimo, zato piše da se molimo u Svetom Duhu. Piše da se molimo u Svetom Duhu, a ne Svetom Duhu. Šta znači moliti se u Svetom Duhu? Evo objašnjenja: „Jednako i Duh pomaže našim slabostima: jer mi ne znamo šta da molimo kako treba, ali sam Duh posreduje za nas neizrecivim uzdasima. A onaj koji istražuje srca zna šta je misao Duha; jer on po volji Božijoj posreduje za svete.” Rimljanima 8:26,27 Hajde sada da vidimo ko je taj Duh što po Božijoj volji posreduje za svete: „Jer jedan je Bog, i jedan je posrednik između Boga i ljudi: čovek Hrist Isus.“ 1. Timoteju 2:5 Dakle nema dva posrednika, samo jedan i kada Sveti Duh posreduje to zapravo ne posreduje neko treće biće već Isus posreduje u Svom Duhovnom obliku. Elen Vajt nam isto potvrđuje ko je Sveti Duh: „Mi želimo Svetog Duha koji je Isus Hrist.“ Pismo 66, 10 april, 1894 Pored svih iznetih dokaza da Sveti Duh u Bibliji nije treće biće, ljudi bi ipak mogli da tvrde da jeste, zato treba napomenuti i ovaj citat koji je prilično jasan: „Jer sve kad bi i bilo nazovibogova — bilo na nebu ili na zemlji — kao što bogovi i jesu mnogi i mnogi gospodari, ali nama je jedan Bog Otac, od koga je sve, i mi u njemu; i jedan Gospod Isus Hrist, po kojem je sve, i mi po njemu.” 1. Korinćanima 8:5,6 Znači mislim da jasnije od ovoga ne može, opet Otac i Sin, a nema Svetog Duha kao nekog trećeg lica ili bića. Dobro onda ko je taj treći „Sveti Duh” koji hoće da se izjednači sa Ocem i Sinom? Taj lažni Sveti Duh kojem se mnogi mole i traže da ih obuzme nije nikakvo misteriozno treće biće, već sotona lično. Biblija nam otkriva da je Svetlonoša ( na latinskom Lucifer) zapravo taj koji ima takve ambicije: „Kako pade sa neba, Svetlonošo, sine jutra! Kako li si oboren na zemlju, ti koji si slabio narode? Jer u svom si srcu rekao: ’Uzdići ću se u nebo, podići ću svoje prestolje iznad zvezda Božijih: zasešću na gori zbornoj, na severnim obroncima: ja ću se uzdići nad visine oblačne, ja ću biti kao Svevišnji.’” Isaija 14:12-14 Biblija nam otkriva ko je naš pravi Utešitelj: „I ja ću moliti Oca i on će vam dati drugog Utešitelja (parakletos), da on ostane sa vama zauvek.“ Jovan 14:16 „Ali kažem vam istinu: Korisnije je za vas da ja odem: jer ako ja ne odem, Utešitelj (parakletos) neće doći ka vama; a ako ja odem, poslaću ga ka vama.“ Jovan 16:7 „Dečice moja, ovo vam pišem da ne grešite. A ako ko i sagreši, zastupnika (parakletos) imamo kod Oca: Isusa Hrista pravednika.“ 1. Jovanova 2:1 U sva ova tri stiha upotrebljena je ista grčka reč parakletos koja znači utešitelj, zastupnik, advokat, tako da je i više nego jasno o kome se tu radi. Utešitelj i naš zastupnik je Isus Hrist lično, jer nas On teši i zastupa pred Ocem i to mesto sotona nikada neće moći da zauzme sa svojom prevarom o trojstvu. Ljudi koji veruju u trojstvo često vole da se pozivaju na ove stihove iz Biblije: „I pristupio im je Isus i progovorio im je, rekavši: ’Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Pođite, zato, i poučavajte sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio: i evo, ja sam sa vama u sve dane, sve do svršetka sveta.’ Amin.” Matej 28:18-20 Elen Vajt za koju smo već dokazali da nije verovala u trojstvo kaže da su Isusovi učenici krstili u ime Oca, Sina i Svetoga Duha: „Jovan je krstio u pokajanje, a Isusovi učenici su propovedanjem vere krstili u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.“ Elen Vajt, Duh Proroštva 2 „Na njima je bilo da poučavaju držanje svega onoga što im je Isus zapovedio i da krste u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.“ Elen Vajt, Duh Proroštva 3 „Kada su upitani od Pavla da li su primili Svetog Duha, odgovorili su, ’Nismo ni čuli da postoji neki Duh Sveti.’ Pavle je pitao, ’U šta ste onda kršteni?’ a oni su odgovorili, ’U krštenje Jovanovo.’ Apostol je zatim nastavio da pred njih iznosi velike istine koje su temelj Hrišćanske nade. Ispričao im je o Hristovom životu na zemlji, i o njegovoj okrutnoj i sramnoj smrti. Rekao im je kako je Gospodar života slomio prepreke groba, i ustao sa pobedom nad smrću. Ponovio je Spasiteljevu naredbu njegovim učenicima: ’Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. Idite, dakle, učinite učenicima sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Duha Svetog, učeći ih da drže sve što sam vama zapovedio. I evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka sveta.’“ Elen Vajt, Duh Proroštva 3 Iz ove izjave Urije Smita jednog od pionira adventnog pokreta možemo videti kako su oni razumeli izraz krštenje u ime Oca, Sina i Svetoga Duha: „Mi se krstimo u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Matej 28:19. Ovim izražavamo veru u postojanje jednog istinitog Boga, posredništvo Njegovog Sina i uticaj Svetog Duha.” Urija Smit, Pomoćnik Proučavaocu Biblije, str. 21, 22 1858 Znači oni nisu videli u tome nikakvo trojstvo, nego su to povezali sa pravim odnosom Oca, Sina i Svetog Duha u činu krštenja. Otac i Sin su Svojim Svetim Duhom kao dve različite osobe prisutni tokom čina krštenja, tako da je poenta da se tim stihovima nikako ne može dokazati trojstvo u Bibliji. Međutim mi vidimo da se u Bibliji na drugim mestima spominje krštenje samo u Isusovo ime: „Tada im je Petar rekao: ’Pokajte se, i neka se svaki od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje greha i primićete dar Svetog Duha.“ Dela 2:38 „Bili su samo kršteni u ime Gospoda Isusa.“ Dela 8:16 „Čuvši to, krstili su se u ime Gospoda Isusa.“ Dela 19:5 Da bi smo ovo rešili potrebno je da znamo šta znači krštenje u Isusovo ime. Biblija uči da Otac i Sin imaju isto ime, da je Sin nasledio ime od Oca i da su zajedno spalili Sodom i Gomor dok je Sin u tom trenutku bio na zemlji, a Otac na nebu kao dva različita Bića: „Evo, ja šaljem Anđela pred tobom da te čuva na putu i da te dovede u mesto koje sam pripremio. Čuvaj ga se i pokoravaj se njegovom glasu. Ne izazivaj ga, jer vam on neće opraštati vaše prestupe: jer je moje ime u njemu. Ali ako se budeš pokoravao njegovom glasu i činio sve što ja govorim, tada ću ja biti neprijatelj tvojim neprijateljima i protivnik tvojim protivnicima.“ 2. Mojsijeva 23:20-22 „Učinjen toliko boljim od anđela koliko je uzvišenije nego oni nasledio ime.“ Jevrejima 1:4 „Tada je Gospod (Jehova) zapljusnuo sa neba na Sodomu i na Gomoru sumporom i ognjem od Gospoda (Jehova)“ 1. Mojsijeva 19:24 Ovo nam i Elen Vajt potvrđuje: „Jehova je ime dato Hristu. ’Gle, Bog je spasenje moje.’ Isaija 12:2“ Znaci Vremena, 3. Maj, 1899 Na osnovu iznetih dokaza možemo da vidimo da pošto Sin ima isto ime kao i Otac, a njih Dvojica su Svojim Svetim Duhom prisutni na krštenju, krštenje u Isusovo ime zapravo znači krštenje u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Ostaje još da se objasne i ovi stihovi koje mogu trinitarci uzalud koristiti da dokažu trojstvo iz Biblije: „To je onaj koji je došao putem vode i krvi, Isus Hrist; ne samo po vodi, nego po vodi i krvi. I Duh je onaj koji svedoči, zato što je Duh istina. Jer troje su što svedoče na Nebu: Otac, Reč i Sveti Duh; i to troje su jedno. I troje je što svedoči na zemlji: Duh, voda i krv; i to se troje slaže u jednom.“ 1. Jovanova 5:6-8 Prvo što vidimo je da je Isus došao putem vode i krvi i da je Duh onaj koji svedoči, zato što je Duh istina. Na kraju isto vidimo da na zemlji svedoče Duh, voda i krv i da se to troje slažu u jednom. Za objašnjenje krvi i vode imamo ove stihove iz Biblije: „Ali kada su došli do Isusa i videli da je već umro, nisu mu slomili noge, nego mu je jedan od vojnika kopljem probo bok i odmah su potekli krv i voda. Onaj koji je to video svedoči i istinito je njegovo svedočanstvo: zna da govori istinu da i vi verujete. Jer se to zbilo da se ispuni redak Pisma: ’Nijedna mu se kost neće slomiti.’ I opet, drugi redak Pisma kaže: ’Gledaće na onoga koga su proboli.’“ Jovan 19:33-37 Duh svedoči tako što su se u tom događaju na krstu ispunili sledeći Duhom nadahnuti stihovi iz Starog Zaveta: „Mnoge nevolje ima pravednik, ali Gospod ga iz svih izbavlja. On čuva sve kosti njegove: ni jedna od njih nije slomljena.“ Psalam 34:19,20 „Gledaće na mene koga su proboli.“ Zaharija 12:10 Krv i voda svedoče tako što pokazuju uzrok Hristove smrti na krstu. Smrt raspećem je bila spora. Ljudima je trebalo dva do tri dana da umru na krstu, ali Isus je umro u roku od nekoliko sati. Izlivanje krvi i vode iz probodenog već mrtvog tela pokazuje da uzrok smrti nije raspeće već slomljeno srce koje je puklo usred teške mentalne agonije izazvane težinom svih grehova sveta. Krv koja teče kroz otvor ili razderotinu u srčanu kesu, pošto se izlila, ubrzo počinje da se zgrušnjava u crveni ugrušak (krv) i u bistri serum (voda). Ovo nakupljanje u srčanoj kesi je oslobođeno probadanjem kopljem u već mrtvo telo. Da vojnik nije probo mrtvo Isusovo telo, ne bi se znao pravi uzrok smrti jer bi izgledalo da je Isus umro brže od ostalih ljudi zbog posledice raspeća. Ovako su krv i voda na zemlji posvedočili da je pravi uzrok smrti bio pucanje srca zbog prevelike tuge i težine svih grehova sveta. O ovome i Elen Vajt piše: „Međutim nije ubod kopljem, nije bol krsta, ono što je izazvalo Isusovu smrt. Taj vapaj, ispušten ’jakim glasom’ (Matej27:50; Luka 23:46), u trenutku smrti, mlaz krvi i vode koji je potekao iz Njegovog boka, objavio je da je On umro od slomljenog srca. Njegovo srce je bilo slomljeno mentalnom agonijom. Bio je ubijen grehom sveta.“ Elen Vajt, Čežnja Vekova Tako da iz svega toga vidimo da se Duh, krv i voda zaista slažu u jednom svedočanstvu o Isusovoj smrti. Što se tiče svedočenja na Nebu gde svedoče Otac, Sin i Sveti Duh ne piše da trojica svedoče na Nebu već da troje svedoče na Nebu. Reč je Isus Hrist: „I postala je Reč telo i prebivala je među nama; i posmatrali smo slavu njegovu, slavu kao jedinorođenog od Oca, punog milosti i istine.“ Jovan 1:14 Znači Otac, Sin i njihova sveprisutnost Duhom svedoče na Nebu: „Ali dolazi čas, već sada je, kada će se istinski bogoslužitelji klanjati Ocu u duhu i u istini: jer takve bogoslužitelje traži Otac. Bog je Duh; i oni koji mu se klanjaju, trebaju se klanjati u duhu i u istini.” Jovan 4:23,24 „I rekao im je: ’Idite u sav svet i propovedajte jevanđelje svakom stvorenju. Onaj ko poveruje i krsti se, biće spašen; ali onaj ko ne poveruje, biće osuđen. A ova će znamenja pratiti one koji veruju: u moje ime će zloduhe izgoniti, novim će jezicima govoriti, zmije će podizati i ako šta smrtonosno popiju, neće im nauditi; na bolesne će ruke polagati i biće im dobro.’ Nakon što im je Gospod to rekao, bio je uzet u nebo i seo je zdesna Bogu. A oni su otišli i posvuda su propovedali; a Gospod je sarađivao sa njima i potvrđivao je Reč propratnim znamenjima. Amin.“ Marko 16:15-20 B. M.  Na osnovu svega iznetog u 1. delu članka, jasno je da je Isus bio Bog po rođenju kao i po identitetu, jer identitet obuhvata sve osobine nekog bića, a ne samo podatke iz lične karte. Tako sam i ja čovek po rođenju, ali i po identitetu sa svim mojim osobinama ljudskog bića. Pošto je po rođenju Bog, On ima božansku prirodu kao što ja imam ljudsku prirodu. U toj božanskoj prirodi koju je nasledio rođenjem od Boga Oca, On nosi život koji izvire od Oca i pozajmljuje taj život nama: „Jer kao što Otac ima život u sebi, tako je i Sinu dao da ima život u sebi.“ Jovan 5:26 „To je Isus rekao i, podigavši oči ka nebu, prozborio je: ’Oče, došao je čas; proslavi Sina svog da i Sin tvoj proslavi tebe: kao što si mu dao vlast nad svakim telom da svima koje si mu dao da život večni.’“ Jovan 17:1,2 Upravo je taj život u božanskoj prirodi Isus nosio u Sebi kada ga je Otac poslao na zemlju i to je jedino što je poneo sa Sobom sa neba, božansku prirodu koja sadrži taj život kojim sve održava u životu još od samog stvaranja svih stvorenja: „Sve je po njemu postalo, i nije bez njega postalo ništa što je postalo. U njemu je bio život, i život je bio svetlo ljudima.“ Jovan 1:3,4 Zato je i mogao da kaže: „Kradljivac dolazi samo da ukrade, zakolje i uništi: ja sam došao da imaju život, i to da ga imaju u izobilju. Ja sam dobri pastir: dobri pastir polaže svoj život za ovce… Kao što mene poznaje Otac, tako i ja poznajem Oca; i život svoj polažem za ovce… Zbog toga me voli Otac što polažem svoj život da ga ponovo primim. Niko mi ga ne oduzima, nego ga polažem sam od sebe. Vlast imam položiti ga i vlast imam opet ga primiti. Tu sam zapovest primio od svog Oca.” Jovan 10:10,11,15,17,18 Upravo je to razlog zašto ni anđeo ni čovek nisu mogli da nas otkupe nego samo Hrist. I anđeli i ljudi imaju taj život u sebi POZAJMLJEN od Oca preko Sina, a jedino Sin ima taj život u sebi NASLEĐEN rođenjem od Oca. Za razliku od Sina koji nije stvoren nego je rođen od Oca i direktno dobija taj život od Oca nasleđujući ga po rođenju, čoveku je kada je stvoren, taj život pozajmljen od Oca preko Sina: „I oblikovao je Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog i udahnuo mu je u nozdrve dah života; i postao je čovek živa duša.“ 1. Mojsijeva 2:7 „Isus im je ponovo rekao: ’Mir vama: kao što je mene poslao Otac, tako i ja šaljem vas.’ Izrekavši to, dunuo je on i rekao im: ’Primite Duha Svetog.’“ Jovan 20:21,22
Kada je Otac poslao Sina na zemlju, Svojim Duhom je učinio da Marija zatrudni: „A rođenje Isusa Hrista zbilo se ovako: Kada je njegova majka Marija bila zaručena za Josifa, pre nego što su se sastali, našla se ona trudna od Duha Svetog.“ Matej 1:18 „’Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti ka sebi Mariju, ženu svoju, jer to što je u njoj začeto, od Duha je Svetog. Ona će roditi sina i ti ćeš ga nazvati imenom Isus, jer će on spasiti svoj narod od greha njihovih.’ A sve se to dogodilo da se ispuni ono što je Gospod bio rekao po proroku: ’Evo, devica će začeti i roditi sina; i oni će ga nazvati imenom Emanuel’, što u prevodu znači: Bog sa nama.“ Matej 1:20-23 Dakle vidimo da Isus nije bio začet kao ostali ljudi, jer je njegova majka bile devica kada je zatrudnela od strane Svetog Duha. Nije došlo do trudnoće na isti način kako dolazi kod ostalih žena. Na taj način Isus je nastavio da ima rođenjem nasleđen život od Oca i jedino je taj život poneo sa neba. To nije bio neki život koji je Isus dobio prvi put na zemlji i koji je postao pobednički život kada je vaskrsao iz mrtvih, pa da onda nama daje iskustvo tog pobedničkog života kao što veruju neki. Ne, to je bio život koji je Isus imao oduvek i pre nego što je došao ne zemlju. Isus je rođen sa božanskom prirodom od Očevog Svetog Duha i sa ljudskom prirodom od svoje majke. Tako je došlo do spoja božanskog i ljudskog. Isus je nastavio da bude Bog ali u ljudskom telu. Pošto vidimo da Emanuel znači da je Bog sa nama, onda i u ovom stihu treba da stoji da se Bog pokazao u telu kao što i piše u prihvaćenom grčkom tekstu, jer je Bog bio sa nama u telu: „A neosporno je velika tajna pobožnosti: Bog se bio pokazao u telu, opravdan u Duhu, viđen od anđela, propovedan paganima, verovan u svetu, primljen u slavu.“ 1. Timoteju 3:16 U nekim Biblijama u 1. Timoteju 3:16 stoji „on“ umesto „Bog“. Dve Biblije u kojima stoji on umesto Bog su Nova Američka Biblija Svetog Josifa i katolička Novi Jerusalim Biblija, obe izdate od strane katoličke crkve. Pored te dve imamo i Bibliju Novi Svet od Jehovinih svedoka gde nema reči Bog nego samo piše pojavio se u telu. Za ubacivanje reči on se obično koristi izgovor kako u najstarijem pronađenom rukopisu Novog Zaveta Sinajskom rukopisu piše on i da je onda to ispravno. Međutim Sinajski rukopis je najstarija kopija Novog Zaveta iz sredine četvrtog veka negde oko 330 do 360 godine nove ere. To je bitno zato što postoje izjave ljudi koje su starije od tog najstarijeg nađenog rukopisa gde se navodi da piše Bog, a ne on. Ovo su te izjave gde ljudi citiraju 1. Timoteju 3:16: „Bog se pokazao u telu.“ Ipolit, Protiv jeresi Noeta I: 1:17, rođen 170 umro 236 godine nove ere. „Jer se Bog pokazao u telu.“ Dionisije Aleksandrijski, Koncilija, i. 853a., rođen 195 umro 265 godine nove ere). Tako da opet vidimo da je mogao biti Bog samo po božanskoj prirodi, po rođenju i po identitetu, a karakter je morao ponovo da izgradi, jer se odrekao Svog izgrađenog karaktera sa neba. Otac je dozvolio da se ta božanska priroda Njegovog Sina na kratko pokaže: „Nakon šest dana uzeo je Isus sa sobom Petra, Jakova i Jovana, brata njegovog, pa ih je poveo na visoku goru, nasamo, i preobrazio se pred njima: i zasjalo mu je lice kao sunce i haljine su mu postale bele kao svetlost.“ Matej 17:1,2 Isus nije smeo da koristi tu božansku prirodu kad On hoće i kako hoće, nego je morao da se oslanja na Oca u istim uslovima u kojima se oslanjamo mi i da pusti da Otac radi kroz Njega: „Tada im je Isus odgovorio i rekao: ’Zaista, zaista, kažem vam: Sin sam od sebe ne može da čini ništa, nego ono što vidi da čini Otac; jer šta god on čini, to jednako i Sin čini.’“ Jovan 5:19 „Zato što je i Hrist trpeo za nas, ostavivši nam primer da idete njegovim stopama.“ 1. Petrova 2:21 On jednostavno nije smeo da koristi nešto što mi ne možemo da koristimo inače bi plan spasenja propao i upravo je to bila borba koju je Hrist vodio protiv Sotone. Zato Ga je Sotona iskušavao da upotrebi Svoju božansku prirodu i da pretvori kamen u hleb: „Tada Duh odvede Isusa u pustinju da ga iskuša đavo. A kada je postio četrdeset dana i četrdeset noći, napokon je ogladneo. I pristupio mu je napasnik i rekao: ’Ako si ti Sin Božiji, zapovedi da ovo kamenje postane hleb.” Matej 4:1-3 Pazite sad, kakvo je iskušenje za mene izgladnelog čoveka da mi neko kaže da pretvorim kamen u hleb, ako ja to ne mogu da uradim? Nikakvo, u tom slučaju nema iskušenja jer ja to svejedno ne mogu da uradim zato što sam samo čovek. Međutim ako sam Božiji Sin, a ne samo čovek, onda ja imam moć preko Svoje božanske prirode da to uradim. Mogu da promenim materiju tog kamena da bude hleb jer sam Božiji Sin, jer sam stekao prirodu po rođenju da radim takve stvari. E to je već iskušenje. Telo nije jelo 40 dana i noći, a ja mogu da pretvorim kamen u hleb. Međutim to nije Očeva volja i ja sada biram hoću li poslušati to izgladnelo telo preko kojeg me Sotona iskušava i iskoristiti božansku prirodu da pretvorim kamen u hleb i dobro se najedem, ili ću verovati Ocu i vršiti Njegovu volju. Hvala Bogu Isus je izabrao da vrši Očevu volju: „Ali on je odgovorio i rekao je: ’Pisano je: ‘Neće čovek živeti samo na hlebu, nego na svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.’’” Matej 4:4 Pošto sada vidimo da je morao biti Bog po prirodi i da je bio i Bog i čovek, a ne samo čovek, hajde da pogledamo sledeće stihove: „I neka u vama bude ona misao koja je i u Hristu Isusu, koji se, iako u obličju Božijem, nije otimao da bude jednak Bogu, nego je samog sebe obezvredio (kenoō) uzevši obličje sluge i postavši ljudima sličan. Našavši se u obličju čoveka, ponizio se i postao pokoran do smrti, i to smrti na krstu.“ Filipljanima 2:5-8 U Strongovom rečniku piše da je jedno od značenja grčke reči kenoō iz Filipljana 2:7 „to make void“, što znači poništiti ili obezvrediti, to jest poniziti se u ugledu i reputaciji jer se Hrist koji je Bog spušta na nivo čoveka. Jedno od značenja te reči je i da se Hrist ispraznio, ali tu ne piše da je ispraznio Sebe od božanske prirode, već da je ispraznio Sebe uzevši oblik čoveka i sluge čime se odrekao svog položaja na nebu i Božijeg prestola da bi nas spasao. To se jasno vidi iz stiha 5 gde apostol Pavle navodi Hristovu nesebičnost što je osobina Njegove božanske prirode: „I neka u vama bude ona misao koja je i u Hristu Isusu.“ Filipljanima 2:5 Na tu nesebičnost podstiče vernike u trećem i četvrtom stihu: „Nikakva suparništva ili isprazne slave, nego u poniznosti jedni druge smatrajte višima od sebe. Ne gledajte svaki na svoje nego neka svako gleda i na ono što je od drugih.“ Filipljanima 2:3,4 Tu nesebičnost sam pokazuje u sedamnaestom stihu: „Naprotiv, ako se i prinosim kao levanica za žrtvu i službu vere vaše, radostan sam i radujem se sa svima vama.“ Filipljanima 2:17 Radost o kojoj govori Pavle je Isusova radost: „Kao što je mene voleo Otac, tako sam i ja voleo vas: ostanite u mojoj ljubavi. Budete li čuvali moje zapovesti, ostaćete u mojoj ljubavi; kao što sam i ja čuvao zapovesti svog Oca i ostajem u njegovoj ljubavi. To sam vam govorio da moja radost ostane u vama i da vaša radost bude potpuna.“ Jovan 15:9-11 Pošto je Isus imao tu nesebičnost koja je osobina Njegove božanske prirode, jasno je da On nije ispraznio ili poništio Svoju božansku prirodu kada je došao na zemlju. Položaj i presto je izgubio jer vidimo da Mu se ljudi rugaju na zemlji, umesto da Mu odaju poštovanje koje je imao na nebu: „Onda su upraviteljevi vojnici uveli Isusa u namesničku palatu i skupili su oko njega celu četu. Svukli su ga pa su ga zaogrnuli purpurnim plaštom. Spleli su venac od trnja i stavili su mu na glavu, i trsku u desnicu njegovu. Pali su pred njim na kolena pa su mu se izrugivali govoreći: ’Zdravo, kralju jevrejski!’ I pljunuvši na njega, uzeli su trsku pa su ga udarali po glavi. I kad su mu se izrugali, svukli su sa njega plašt i obukli su mu haljine njegove, pa su ga odveli da ga razapnu.“ Matej 27:27-31 Znači nigde nema govora o pražnjenju božanske prirode, jer jasno piše da je postao SLIČAN ljudima: „Nego je samog sebe obezvredio uzevši obličje sluge i postavši ljudima sličan.“ Filipljanima 2:7 Razlog zašto je sličan je upravo taj što nije bio samo čovek, nego Bog i čovek. To nikako ne znači da je imao neku prednost u odnosu na nas, nego se razlikovao od nas samo po tome što je imao nasleđen život dok mi imamo pozajmljen život. Zato je bitno da taj stih iz Filipljana 2:7 uporedimo sa Rimljanima 8:3, gde se jasno vidi da je kao čovek bio potpuno isti kao mi u grešnom telu bez ikakve prednosti: „Jer ono što Zakon nije mogao, budući da je bio oslabljen zbog tela, učinio je Bog, poslavši svog Sina u OBLIČJU GREŠNOG TELA i za greh osudio greh u telu.“ Rimljanima 8:3 Naravno sa položajem je obezvredio, ispraznio, poništio i Svoj karakter koji je imao na nebu i koji je morao ponovo izgraditi na zemlji: „Zato će vam sam Gospod dati znak: Evo, začeće devica i rodiće sina, i nazvaće ga imenom Emanuel. Maslac i med on će jesti, kako bi znao odbacivati zlo i odabirati dobro. Jer pre nego što dete bude znalo odbacivati zlo i odabirati dobro, zemlja koje se gnušaš biće napuštena od oba njena kralja.“ Isaija 7:14-16 „A dete je raslo i jačalo u duhu ispunjavajući se mudrošću; i bila je na njemu milost Božija.“ Luka 2:40 „I napredovao je Isus u mudrosti i stasu i naklonosti sa Bogom i ljudima.“ Luka 2:52 Tako da vidimo da verovanje da je Isus poneo samo Svoj božanski karakter sa neba i da je bio samo čovek na zemlji, koji je imao taj božanski karakter, nije tačno jer nas Biblija uči da je On morao da izgradi svoj karakter, a ne da ga je poneo sa neba. Poništio, ispraznio je karakter koji je imao na nebu ali ne i božansku prirodu što se vidi u samom načinu na koji je rođen. Ima Oca Boga, a majku koja je ljudsko biće. Od Boga Oca nasleđuje božansku prirodu, a od majke ljudsku. Ovde je opisana Njegova božanska priroda: „On, koji je odsjaj slave i otisak bića njegovog te sve nosi rečju sile svoje, pošto kroz sebe izvrši očišćenje greha naših, sede zdesna Veličanstvu u visinama; postade toliko bolji od anđela koliko je uzvišenije od njih nasledio ime. Jer kojem od anđela ikada reče: Ti si Sin moj, ja te danas rodih? I opet: Ja ću njemu biti Otac, a on će meni biti Sin? I opet, kad uvede Prvorođenca u svet, reče: I neka mu se poklone svi anđeli Božji. I za anđele kaže: Koji anđele svoje čini vetrovima i službenike svoje plamenom ognjenim. Ali za Sina: Prestolje je tvoje, Bože, u vek veka; žezlo pravednosti žezlo je tvojeg kraljevstva. Omile ti pravednost, a zamrzeo si bezakonje, zato te je Bože, Bog tvoj, pomazao uljem radosti više nego drugove tvoje.“ Jevrejima 1:3-9 Ovde Njegova ljudska: „Ali neko negde posvedoči govoreći: Šta je čovek da ga se spominješ ili sin čovečiji da ga pohađaš? Ti ga učini tek malo manjim od anđela, slavom i čašću njega ovenča i postavi ga nad delima ruku svojih. Sve podloži pod noge njegove. Jer kad mu sve podloži, ništa ne ostavi što mu ne bi bilo podloženo. No sada još ne vidimo da mu je sve podloženo, nego gledamo Isusa učinjenim malo manjim od anđela, zbog patnje smrtne slavom i čašću ovenčanog, da bi milošću Božijom za svakoga okusio smrt.“ Jevrejima 2:6-9 Postoji tvrdnja da čim neko veruje da je Isus imao dve prirode na zemlji božansku i ljudsku, da to odmah znači da veruje u trojstvo ili da brani trojstvo. Elen Vajt nije verovala u trojstvo niti ga je branila: „Hrist je jedno sa Ocem, ali, Hrist i Bog su dve odvojene ličnosti. Čitajte Isusovu molitvu koja je zapisana u 17. glavi jevanđelja po Jovanu i naćićete taj detalj jasno iznetim. Koliko se Spasitelj revno molio da bi Njegovi učenici mogli biti jedno sa Njim kao što je On jedno sa Ocem. Međutim jedinstvo koje treba da postoji između Hrista i Njegovih sledbenika ne poništava ličnost nijednog od njih. Oni treba da budu jedno sa Njim kao što je On jedno sa Ocem.“ ( Elen Vajt, Pregled i glasnik 1. jun 1905.) A ipak je verovala i dokazala Biblijom da je Isus imao božansku i ljudsku prirodu: „Apostol želi da našu pažnju usmeri na Autora našeg spasenja. On nam prikazuje dve Njegove prirode: božansku i ljudsku. Ovde se opisuje Njegovo božanstvo: 'Koji, ako je i bio u obličju Božijem, nije se otimao da se isporedi s Bogom' Filipljanima 2:6 'Koji budući sjajnost slave i obličje bića njegova' Jevrejima 1:3. Zatim govori o Njegovoj ljudskoj prirodi: 'Nego je ponizio sam sebe... postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek, Ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti' Filipljanima 2:7,8.“ (Elen Vajt, Pregled i Glasnik, 4. septembar, 1900) Bitno je isto naglasiti da je neko ili Bog ili stvorenje, tako da ako Isus nije bio Bog na zemlji, govorim o Bogu kao posebnom Biću u odnosu na Oca jer je rođen od Boga pa je po rođenju Bog, onda je morao biti stvorenje na zemlji, a ako je bio stvorenje na zemlji onda nikoga ne bi mogao da otkupi jer ako stvorenje koje nije Bog može da otkupi nekoga onda nije bilo potrebe za Isusa da dolazi na zemlju. Jednostavno je bilo koji pobožan čovek koji je stvorenje mogao da otkupi druge ljude koji su stvorenja. B. M.  Neki ljudi se plaše da odbace trojstvo jer smatraju da oni koji ne veruju u trojstvo odbacuju Biblijsku činjenicu da je Hrist Bog. Zaista ima mnogo ljudi koji kada su odbacili trojstvo su prestali da veruju da je Isus Bog, jer trinitarci koriste Biblijsku istinu da je Isus Bog kako bi „dokazali“ da Otac i Sin nisu dva različita Bića, nego da su obojica jedno biće Bog.
Biblija nam otkriva da Isus jeste Bog, isto kao što je i Otac Bog: „Ali Sinu reče: ’Prestolje tvoje je, Bože, u vek vekova; žezlo pravednosti žezlo je tvog kraljevstva. Voleo si pravednost i mrzeo bezakonje; zato te je pomazao, Bože, Bog tvoj, uljem radosti kao nikoga od tvojih drugova.’“ Jevrejima 1:8,9 „Zatim reče Tomi: ’Primakni svoj prst ovamo i pogledaj mi ruke; i primakni svoju ruku i stavi je u moj bok: i ne budi neveran, nego veruj.’ I odgovori Toma i reče mu: ’Gospod moj i Bog moj.’“ Jovan 20:27,28 „Evo, devica će začeti i roditi sina; nazvaće ga imenom Emanuel’, što u prevodu znači: Bog sa nama.“ Matej 1:23 Isus je za Sebe govorio „Ja jesam“ i „Ja sam“: „Zato sam vam i rekao da ćete umreti u svojim gresima; jer ako ne verujete da Ja jesam, umrećete u svojim gresima.“ Jovan 8:24 „Reče im Isus: ’Zaista, zaista, kažem vam: Pre nego što je Avram bio, Ja jesam.’“ Jovan 8:58 Ovi Biblijski stihovi gde Isus govori za sebe da je On „Ja sam“ i „Ja jesam“ su važni zbog ovog Biblijskog stiha: „I rekao je Bog Mojsiju: ’Ja sam koji jesam’; i dodao je: ’Ovako ćeš reći deci Izraelovoj: ‘Ja Jesam poslao me je ka vama.’’“ 2. Mojsijeva 3:14 Znači Isus je taj Bog sa kojim je Mojsije razgovarao, i zato su Jevreji hteli da Ga ubiju, jer kada je rekao „Ja sam“ i „Ja jesam“, Isus je Sebe nazvao Bogom: „Zbog toga su Jevreji još više nastojali da ga ubiju; jer ne samo što je prekršio subotu, nego je i Boga nazivao svojim Ocem izjednačujući sebe sa Bogom.“ Jovan 5:18 „Odgovorili su mu Jevreji, govoreći: ’Zbog dobrog te dela ne kamenujemo, nego zbog hule; i zato što se ti, iako si čovek, praviš Bogom.’” Jovan 10:33 Inače iz tog zadnjeg stiha Jovan 10:33, vidimo da je hula ako se neko ko nije Bog pravi da jeste Bog. Hula je isto kada neko ko nije Bog oprašta grehe: „A književnici i fariseji su počeli da rasuđuju govoreći: ’Ko je ovaj što huli? Ko može opraštati grehe, osim Bog jedini?’” Luka 5:21 Iz tih stihova vidimo da je hula i uporno istrajavanje u odbijanju dokaza, jer su Jevreji imali dokaze da je Isus poslat od Boga zbog svih čuda koja je učinio, a namerno su ignorisali te dokaze. Ti stihovi koji objašnjavaju šta je hula su bitni jer trinitarci optužuju one koji ne veruju da je Sveti Duh treće posebno biće da oni hule na Svetog Duha, a zapravo neki od trinitaraca, ne svi, jer ima i iskrenih ljudi među njima koji ne znaju istinu, hule na Svetog Duha istrajavanjem u odbijanju Biblijskih dokaza koji ruše zabludu o trojstvu. Takođe su bitni i zbog toga što vidimo da je Isus morao biti Bog da bi mogao da se naziva Bogom i da bi mogao da oprašta grehe, jer u suprotnom On bi hulio. Poput trinitaraca koji činjenicu da je Isus Bog koriste da bi očajnički branili trojstvo ignorišući sve dokaze u Bibliji koji su protiv trojstva, tako i Jevreji i antitrinitarci među kojima isto ima iskrenih ljudi kao i među trinitarcima, hule ako ne prihvataju dokaze da je Isus Bog. Da je Isus bio Bog sa kojim je Mojsije pričao vidimo u ovim stihovima: „Ali, ne bih hteo, braćo, da budete u neznanju da su očevi naši svi bili pod oblakom i svi su kroz more prošli, i svi su bili u Mojsija kršteni u oblaku i u moru, i svi su isto duhovno jelo jeli i svi su isto duhovno piće pili: jer pili su iz duhovne Stene koja ih je pratila, a ta Stena je bio Hrist.“ 1. Korinćanima 10:1-4 Međutim ovo nikako ne znači da su Otac i Sin jedno biće koje se naziva Bog, a koje je nekad u ulozi Oca, a nekad u ulozi Sina kako trinitarci veruju. Verovati da postoje uloge koje jedno biće igra znači negirati Isusovo sinaštvo, a Isus je lepo rekao za Sebe: „Ponovo ga je veliki sveštenik upitao, i rekao mu je: ’Jesi li ti Hrist, Sin Blagoslovljenog?’ I reče Isus: ’Ja jesam; i videćete Sina čovečijeg gde sedi zdesna Sile i dolazi u oblacima nebeskim.’” Marko 14:61,62 Znači Isus je stvarno Božiji Sin kao posebno Biće koje sedi sa desne strane Oca na prestolu. U Bibliji piše da je antihrist onaj koji poriče Oca i Sina, što znači da moraju da postoje obojica: „Onaj je antihrist ko negira Oca i Sina. Svako ko negira Sina, nema ni Oca; a ko priznaje Sina, ima i Oca.“ 1. Jovanova 2:22,23 Jevreji su poricali Oca i Sina jer nisu verovali da je Isus bukvalni Sin od Boga, a trinitarci isto ne veruju da je Isus bukvalni Sin od Boga, jer tvrde da Bog kao jedno biće igra uloge. Pozivaju se na ovaj stih gde se Isus naziva Ocem da bi opravdali da postoji samo jedno biće, koje je nekad Otac, a nekad Sin: „Jer dete nam se rodilo, sin nam je dat; vlast će mu biti na ramenu, a ime će mu biti: Čudesni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez Mira.“ Isaija 9:6 Pored toga što se u ovom stihu Isus naziva Moćni Bog, jer On jeste Bog, hajde da pustimo da nam Biblija objasni zašto se Isus naziva Ocem: „Tako je i pisano: ’Prvi čovek, Adam, bio je učinjen živom dušom; poslednji Adam bio je učinjen duhom životvornim.’ Ali nije najpre bilo duhovno, nego prirodno, a zatim ono duhovno. Prvi je čovek od zemlje, zemaljski; drugi je čovek Gospod sa neba. Kakav je zemaljski, takvi su i oni koji su zemaljski, a kakav je nebeski, takvi su i oni koji su nebeski.“ 1. Korinćanima 15:45:48 Kao što je prvi Adam otac ljudske vrste, tako je i drugi Adam, to jest Isus, otac naše vrste jer je došao na zemlju da nas otkupi u ljudskom telu. Mi hrišćani smo Hristova deca: „Evo, ja i deca koju mi je dao Bog.“ Jevrejima 2:13 Jerusalim se u Bibliji simbolično naziva našom majkom: „Ali Jerusalim koji je odozgo slobodan je, koji je majka svima nama.“ Galatima 4:26 Hrist je u Bibliji simbolično predstavljen kao muž Jerusalimu: „I video sam ja, Jovan, Sveti grad, novi Jerusalim: silazi sa neba od Boga, opremljen kao mlada ukrašena za svog muža.“ Otkrivenje 21:2 Pošto je Isus predstavljen kao muž našoj majci, to Ga onda čini i našim Ocem. Kao što je Isusov Otac Bog, tako je i Isus Bog, kao što je naš zemaljski otac čovek, tako smo i mi ljudi. U Isusovom slučaju Njegov Otac je Bog i zato je On Bog po vrsti kao što smo mi po vrsti ljudi. Na taj način je Isus došao kao Bog u ljudskom telu i postao drugi Adam, otac ljudi, što ne znači da je On isto što i Bog Otac, kao što ni mi nismo jedno biće sa našim roditeljima. Isusovo ime pre nego što je došao na zemlju je bilo Mihael, što u prevodu sa hebrejskog znači ko je kao Bog: „A Mihael, ARHANĐEO, kad se prepirao sa đavolom i raspravljao o telu Mojsijevom, nije se usudio da donosi pogrdan sud, nego je rekao: ’Prekorio te Gospod!’“ Juda 1:9 „Jer će sam GOSPOD, sa povikom, SA GLASOM ARHANĐELA i sa trubom Božijom, sići sa neba; i najpre će vaskrsnuti mrtvi u Hristu.“ 1. Solunjanima 4:16 Dakle, Gospod kad dolazi ima glas arhanđela, a jedini arhanđeo u Bibliji je Mihael, a Mihael znači ko je kao Bog. Isus je po prirodi Bog, ali je posebno Biće u odnosu na Oca. Otac je po hijerarhiji veći od Sina: „Idem k Ocu, jer je moj Otac veći od mene.“ Jovan 14:28 Iako obojica imaju istu božansku prirodu Otac je veći od Sina jer je Otac rodio Sina i Otac nema početak. Takođe je veći zato što je Isus uzeo pored svoje božanske prirode i ljudsku prirodu kada je došao kao Bog u ljudskom telu na zemlju dok Otac ne poseduje ljudsku prirodu pored božanske. „Ali za Sina: Prestolje je tvoje, Bože, u vek veka; žezlo pravednosti žezlo je tvojeg kraljevstva. Omile ti pravednost, a zamrzeo si bezakonje, zato te je Bože, Bog tvoj, pomazao uljem radosti više nego drugove tvoje.“ Jevrejima 1:8, 9; „No sada još ne vidimo da mu je sve podloženo, nego gledamo Isusa učinjenim malo manjim od anđela, zbog patnje smrtne slavom i čašću ovenčanog, da bi milošću Božijom za svakoga okusio smrt.“ Jevrejima 2:9. Međutim dao je Sinu ista prava koja On ima: „Tada dolazi kraj, kada on preda kraljevstvo Bogu, to jest Ocu, kada ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu. Jer on mora vladati dok ne položi sve neprijatelje pod svoje noge. Poslednji neprijatelj koji će biti uništen jeste smrt; jer on je sve pokorio pod njegove noge. A kada kaže da mu je sve pokoreno, očigledno je da se izostavlja onaj koji mu je sve pokorio. A kada mu sve bude pokoreno, tada će se i sam Sin pokoriti onome koji je njemu sve pokorio, da Bog bude sve u svemu.“ 1. Korinćanima 15:24-28 Ono što Isusa čini Bogom i što Ga čini drugačijim od nas je to što je On rođen od Boga, a ne stvoren kao mi: „Jer Bog je tako voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina da ko god u njega veruje ne propadne, nego ima život večni.“ Jovan 3:16 „U tome se pokazala ljubav Božija prema nama, zato što je Bog poslao svog jedinorođenog Sina u svet da živimo po njemu.“ 1. Jovanova 4:9 „I postala je Reč telo i prebivala je među nama; i posmatrali smo slavu njegovu, slavu kao jedinorođenog od Oca, punog milosti i istine.“ Jovan 1:14 „Objaviću odredbu: Gospod mi je rekao: Ti si Sin moj; ja te danas rodih.“ Psalam 2:7 Inače stih Jovan 1:14 naveden iznad dokazuje da je Isus Reč kao jedinorođeni od Oca, a pošto je Isus Reč, pogledajmo i ove stihove: „U početku je bila Reč i Reč je bila sa Bogom i Reč je bila Bog. On je u početku bio sa Bogom. Sve je po njemu postalo, i nije bez njega postalo ništa što je postalo.“ Jovan 1:1-3 Piše nam i Bog beše Reč, a pošto je Isus Reč, onda to znači da je i Isus isto Bog kao i Otac što je Bog, ali ne samo to, nego nam piše da je sve po Njemu postalo i da ništa nije postalo bez Njega, što znači da je Isus bio Stvoritelj kao i Otac, jer je stvarao zajedno sa Ocem: „I reče Bog: ’Načinimo čoveka na svoju sliku, nama sličnog.’“ 1. Mojsijeva 1:26 Pogledajmo sada ove stihove: „I upitao ga je neki poglavar, govoreći: ’Učitelju dobri, šta trebam činiti da nasledim večni život?’ Isus mu je rekao: ’Zašto me zoveš dobrim? Niko nije dobar, osim jednoga, Boga.’“ Luka 18:18,19 „A dok je izlazio na put, dotrčao je jedan čovek, kleknuo je pred njega i upitao ga je: ’Učitelju dobri, šta bih trebao činiti da nasledim večni život?’ Rekao mu je Isus: ’Zašto me nazivaš dobrim? Niko nije dobar osim jednog, Boga.’“ Marko 10:17,18 „I gle, dođe jedan i reče mu: -’Učitelju dobri, koje dobro da činim da imam život večni?’ On mu odvrati: ’Zašto me nazivaš dobrim? Niko nije dobar osim jednog, Boga: ali ako želiš ući u život, drži zapovesti.’“ Matej 19:16,17 U svim ovim stihovima vidimo da čovek Isusa naziva dobrim a Isus ga pita zašto Ga naziva dobrim kada je samo Bog dobar. Ako bi ovo značilo da čak ni Isus nije dobar jer nije Bog, onda Isus ne bi nikad mogao da nas otkupi. Mi nigde u Bibliji ne možemo naći da Isus nije bio dobar. On je živeo savršen život bez greha i sotona nije mogao ni za šta da Ga okrivi: „Neću više sa vama mnogo govoriti, jer dolazi knez ovoga sveta i u meni nema ništa.“ Jovan 14:30 Znači Isus je morao da bude savršeno dobar, a ako je samo Bog dobar, onda je Isus Bog. Tako da on kaže tom mladiću zašto me zoveš dobrim ako ne veruješ da sam Bog, kada je jedino Bog dobar. Možemo da kažemo za Isusa da je dobar samo ako prihvatamo da je On kao posebno Biće od Oca po prirodi Bog. Ako ne verujemo da je Isus Bog, onda ne verujemo ni da je Isus dobar. Ovi stihovi nam dokazuju da je nemoguće da Isus nije dobar zato što nije poznavao greh: „Jer njega koji nije upoznao greh, on je zbog nas grehom učinio da mi postanemo pravednost Božija u njemu.“ 2. Korinćanima 5:21 Bio je bez greha: „Koji od vas će mi dokazati greh?“ Jovan 8:46 „Jer nemamo velikog sveštenika koji ne bi mogao saosećati sa našim slabostima, nego iskušavanog u svemu poput nas, ali bez greha.“ Jevrejima 4:15 „Jer upravo ste na to pozvani; zato što je i Hrist trpeo za nas, ostavljajući nam primer da idete njegovim stopama: on koji greh nije učinio, niti se u njegovim ustima našla prevara.“ 1. Petrova 2:22 „A znate da se on pojavio da odnese naše grehe i greha u njemu nema.“ 1. Jovanova 3:5 Da li mi kršimo prvu Božiju zapovest ako kažemo da je Isus Bog? Naravno da ne. Pogledajmo kako glasi prva zapovest: „Ja sam Gospod, Bog tvoj, koji te je izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropstva. Nemoj imati drugih bogova preda mnom.“ 2. Mojsijeva 20:2,3 Imamo i ovu Isusovu izjavu: „Tada mu je Isus rekao: ’Odlazi, Sotono; jer je pisano: ‘Gospodu Bogu svom klanjaj se i njemu jedinom služi.’’“ Matej 4:10 Ako bi smo prvu zapovest i Isusovu izjavu izvukli iz konteksta, to bi značilo da mi treba da imamo samo Oca i da služimo jedino Ocu. Zato su Jevreji i odbacili Hrista jer za njih je samo Otac Bog i samo se Ocu klanjaju. Međutim hajde da pogledamo šta piše jedan stih ispod Isusove izjave: „Tada ga je ostavio đavo; i gle, pristupili su anđeli i služili su mu.“ Matej 4:11 Po tumačenju Jevreja sad bi ispalo da su Božiji anđeli veoma neposlušni jer treba da služe samo Ocu, a oni su eto uzeli da služe i Sinu. Prva zapovest nam govori da ne treba da imamo druge bogove jer oni nisu bogovi, ali već smo videli dokaze da i sam Otac naziva Sina Bože i da su Jevreji hteli da Ga ubiju, jer je tvrdio za Sebe da je Bog. Međutim Biblija nam ne govori da je On samo Bog nego i da treba da Mu se anđeli klanjaju: „I ponovo, kad uvodi Prvorođenog u svet, on je rekao: ’Neka se poklone pred njim svi anđeli Božiji.’“ Jevrejima 1:6 Ako bi anđeli odbili da se klanjaju Sinu pod izgovorom da ne treba da imaju drugih bogova osim Boga Oca, oni bi prekršili Božiju zapovest. Elen Vajt je zapisala sledeće: „’U početku beše Reč, i Reč beše kod Boga, i Bog beše Reč.’ Jovan 1:1 Pre nego što su stvoreni ljudi ili anđeli, Reč je bila sa Bogom, i bila je Bog. Svet je stvoren kroz Njega, i bez Njega ’ništa nije postalo.’ Jovan 1:3 Ako je Hrist stvorio sve, morao je postojati pre svega. Reči izgovorene po tom pitanju tako su jasne da niko ne mora ostati u sumnji. Hrist je u svojoj biti i u najuzvišenijem smislu bio Bog. Bio je sa Bogom od večnosti, Bog nad svime, zauvek blagoslovljen. Gospod Isus Hrist, nebeski Božiji Sin, postojao je od večnosti, zasebna osoba, a ipak jedno sa Ocem. On je bio nenadmašna slava neba. Bio je zapovednik nebeskih bića i sa pravom je primao počasti i obožavanje anđela.“ Odabrane Poruke 1 Ja jesam sin od mog zemaljskog oca čoveka, ali sam i čovek. Isus jeste Sin od nebeskog Oca Boga, ali je i Bog. Ja sam čovek i moj zemaljski otac je čovek, ali smo dva različita bića. Isus je Bog i Njegov nebeski Otac je Bog, ali su dva različita Bića. Ako Isus nije Bog onda On nije ni bukvalan Božiji Sin koji je rođen od Boga, što onda čini Isusa nekim ko igra ulogu Sina, a igranje uloga je zabluda u koju veruju trinitarci. Nekim ljudima može delovati zbunjujuće kako to da je Isus Bog kada Biblija kaže da postoji samo jedan Bog: „A ovo je život večni: da upoznaju tebe, jedinog istinskog Boga, i Isusa Hrista, koga si poslao.“ Jovan 17:3 „Nama je jedan Bog, Otac, od kojeg je sve, i mi u njemu; i jedan Gospod Isus Hrist, po kojem je sve, i mi po njemu.“ 1. Korinćanima 8:6 Sa obzirom da smo videli stihove u Bibliji koji Isusa nazivaju Bogom, jasno nam je da ova dva stiha ne mogu značiti da je Otac Bog, a da Sin nije Bog. Nigde u ova dva stiha ne piše da Isus nije Bog, jer kada bi ova dva stiha značila da Isus nije Bog, onda bi Biblija bila kontradiktorna sama sebi zato što na drugim mestima naziva Isusa Bogom. Ta dva stiha nam govore da postoji jedan apsolutni Bog, a to je samo Otac od koga je sve, jer je On rodio Sina sa kojim je sve stvorio, a ne da Isus nije Bog. Obratimo ponovo pažnju na Mojsijev razgovor sa Bogom: „I još reče Bog Mojsiju: -’Ovako ćeš reći deci Izraelovoj: ‘Gospod, Bog vaših otaca, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev poslao me je ka vama.’ To je moje ime zauvek, i to je moj spomen u svim naraštajima.’“ 2. Mojsijeva 3:15 Upotrebljena reč Gospod je hebrejska reč Jehova što bi značilo: „Jehova, Bog vaših otaca, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev poslao me je ka vama.’ To je moje ime zauvek, i to je moj spomen u svim naraštajima.’“ 2. Mojsijeva 3:15 Vidimo da Bog koristi ime Jehova doveka. Pošto je Otac Bog, a i Sin je Bog, onda obojica moraju koristiti ime Jehova jer je to ime za Boga. Jehova u prevodu znači „Ja sam Onaj koji Jeste“, a videli smo da Isus za Sebe govori da je On taj jer je Bog. Isus dolazi pred Avrama u pratnji dva anđela: „I ukazao mu se Gospod (Jehova) kod Mamreovih hrastova dok je sedeo na ulazu šatora za dnevne vrućine: i podigao je on oči i pogledao, i gle, tri čoveka su stajala nedaleko od njega.“ 1. Mojsijeva 18:1,2 Isus je obavestio Avrama da je greh Sodoma i Gomora veoma težak: „I reče Gospod (Jehova): ’Budući da je vika Sodome i Gomore velika, i greh je njihov veoma težak, sići ću sada i videti jesu li zaista učinili onako kako je vika do mene doprla; a ako nije, ja ću to znati.’“ 1. Mojsijeva 18:20,21 Kako znamo da je Jehova kojeg je video Avram Sin, a ne Otac? Pa vrlo jednostavno. U Bibliji piše da nijedan čovek nije video Oca: „Boga niko nikada nije video; jedinorođeni Sin, koji je u Očevom naručju, on ga je objavio.“ Jovan 1:18 „Koji jedini ima besmrtnost i prebiva u čoveku nepristupačnoj svetlosti; koga niko od ljudi nije video, niti ga može videti: njemu neka je čast i vlast večna! Amin.“ 1.Timoteju 6:16 Sa obzirom da nijedan čovek nije video Boga Oca, Jakov je jedino mogao da vidi Boga Sina: „Jakov je to mesto nazvao Fanuel: ’Jer’, reče, ’video sam Boga licem u lice i život mi je sačuvan.’“ 1. Mojsijeva 32:30 Oca ćemo moći da vidimo licem u lice tek kada se spasimo: „I neće više biti nikakvog prokletstva, i prestolje Božije i Jagnjetovo biće u gradu; i sluge će mu njegove služiti i gledati lice njegovo, a ime će im njegovo biti na čelima.“ Otkrivenje 22:3,4 Sad kad znamo da nijedan čovek nije video Oca, onda nam je jasno da je samo Isus mogao da bude Bog koji se obratio Mojsiju iz gorućeg grma: „I ukazao mu se anđeo Gospodnji u plamenom ognju usred nekog grma. On je pogledao, i gle, grm gori sav u plamenu, ali ne izgara. I rekao je Mojsije: ’Svratiću i pogledaću taj veličanstveni prizor, zašto grm nije izgoreo.’ A kada je Gospod video da je on skrenuo da pogleda, doviknuo mu je Bog iz grma: ’Mojsije, Mojsije!’ I rekao je on: ’Evo me.’ I rekao mu je on: ’Ne prilazi ovamo: izuj obuću sa nogu, jer je mesto na kojem stojiš sveto tlo.’ I rekao je: ’Ja sam Bog tvog oca; Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev.’ I prekrio je Mojsije svoje lice, jer se bojao da gleda Boga.“ 2. Mojsijeva 3:2-6 Razumevši odlično Bibliju, Elen Vajt je isto napisala da je Isus Bog i da se On obratio Mojsiju iz gorućeg grma: „Hristos je zaista postao čovek i On je o tome pružio dokaze kad je bio u telu. Ali On je bio i Bog u telu. Kada pristupamo proučavanju predmeta o Hristovom Božanstvu zaodevenom u odeću ljudske prirode, možemo podesnije da shvatimo reči koje je Hrist uputio Mojsiju iz gorućeg žbuna na Horivu: ’Izuj obuću s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja.’ Proučavanju ovog predmeta moramo pristupiti u smernosti učenika i u skrušenosti srca. Proučavanje predmeta o Hristovom utelovljenju predstavlja plodno polje i istraživaču koji duboko kopa, tražeći istinu kao skriveno blago, isplatiće se uloženi trud.“ Rukopis 67, 1898 Pogledajmo kako je Bog Isus zajedno sa Bogom Ocem uništio Sodom i Gomor: „Tada je Gospod (Jehova) zapljusnuo sa neba na Sodomu i na Gomoru sumporom i ognjem od Gospoda (Jehova)“ 1. Mojsijeva 19:24 Znači imamo Isusa Jehovu, koji kao posebno Biće na zemlji pušta kišu od sumpora i vatre na Sodom i Gomor, od Oca Jehove kao posebnog Bića nakon što je otišao od Avrama. Međutim imamo i ovaj primer gde se spominju dva Jehove, gde jedan Jehova govori o drugom: „Jer je Gospod (Jehova) ovako govorio sa mnom rukom jakom i uputio me je da ne idem putem ovog naroda, rekavši: ’Nemojte govoriti ‘savez’ svima onima kojima ovaj narod govori ‘savez’; i nemojte se bojati straha njihovog ni biti prestrašeni. Samo Gospoda (Jehova) nad vojskama svetite; i neka on bude strah vaš, i neka on bude strava vaša. On će biti svetište, ali i kamen posrtanja i stena spoticanja za oba doma Izraelova, klopka i zamka stanovnicima Jerusalima. I mnogi među njima će posrnuti, i pasti, i razbiti se, i u zamku upasti, i biti uhvaćeni.’“ Isaija 8:11-15 U ovim stihovima je jasno da Otac Jehova govori o Sinu Jehovi jer jedan Gospod (Jehova) kaže da je drugi Gospod (Jehova) kamen posrtanja i stena o koju će se spotaći oba Izraelova doma, iako tu zapravo Isus govori Isaiji o Sebi u trećem licu jer mu prenosi poruku od Oca, prenosi mu šta Otac kaže za Sina, zato što je Isus taj koji je govorio preko proroka: „O tome spasenju su istraživali i ispitivali proroci koji su prorokovali o toj milosti za vas. Ispitivali su na koje je ili kakvo doba upućivao Duh Hristov u njima kad je unapred svedočio o Hristovim patnjama i slavama koje će uslediti.“ 1. Petrova 1:10,11 Ovi stihovi nam dokazuju da je Isus taj kamen i ta stena: „Zato i stoji u Pismu: ’Evo, postavljam na Sionu glavni kamen ugaoni, izabran, dragocen; onaj ko u njega veruje neće se postideti.’ Vama, dakle, koji verujete on je dragocen; ali neposlušnima je kamen koji su odbacili graditelji postao glavni kamen ugaoni, i kamen spoticanja, i stena posrtanja. Oni se, neposlušni, o Reč spotiču; za šta su i određeni.“ 1. Petrova 2:6-8 Isti izraz „jaka ruka“ koji u 8. glavi Isaije koristi Otac Jehova koristi i Sin Jehova u 2. Mojsijevoj jer njih Dvojica zajedno deluju kao dva različita Bića: „I rekao je Gospod (Jehova) Mojsiju, govoreći: ’Sada ćeš videti šta ću ja učiniti faraonu; jer će ih on jakom rukom pustiti da odu, jakom će ih rukom isterati iz ove zemlje.’ I govorio je Bog Mojsiju i rekao mu je: ’Ja sam Gospod (Jehova): Ja sam se Avramu, Isaku i Jakovu pokazao pod imenom Bog Svemoćni, ali im po svom imenu Gospod (Jehova) nisam bio poznat.’“ 2. Mojsijeva 6:1-3 Sin se morao pokazati Avramu jer smo već videli iz Biblije da Oca niko nije video od ljudi, tako da se ovde radi sigurno o Sinu. Ovo je zanimljiv primer u Bibliji gde Bog priča sa Avramom: „I izveo ga je napolje i rekao: ’Pogledaj sada na nebo i prebroj zvezde ako ih možeš prebrojati.’ I rekao mu je: ’Toliko će biti tvoje seme.’ I poverovao je on Gospodu, i on mu je to uračunao kao pravednost. I rekao mu je: ’Ja sam Gospod koji sam te izveo iz Ura Haldejskog da ti dam ovu zemlju u nasledstvo.’ A on je odvratio: ’Gospode Bože, po čemu ću znati da ću je ja naslediti?’“ 1. Mojsijeva 15:5-8 Elen Vajt izjavljuje da je Avram u tim stihovima pričao sa Hristom: „To je bio Isus Hrist što mu je obećao, ’Pogledaj nebesa i prebroj zvezde, ako ih možeš prebrojati.’ Zatim reče: ’Toliko će biti tvog potomstva.’“ Znaci Vremena, 3. Maj, 1899 Pošto je Jehova ime za Boga, a vidimo da i Sin i Otac imaju ime Jehova, onda je i Sin Bog kao posebno Biće. Sin ima ime Jehova jer On nosi Očevo ime koje je nasledio od Oca: „Evo, ja šaljem Anđela pred tobom da te čuva na putu i da te dovede u mesto koje sam pripremio. Čuvaj ga se i pokoravaj se njegovom glasu. Ne izazivaj ga, jer vam on neće opraštati vaše prestupe: jer je moje ime u njemu. Ali ako se budeš pokoravao njegovom glasu i činio sve što ja govorim, tada ću ja biti neprijatelj tvojim neprijateljima i protivnik tvojim protivnicima.“ 2. Mojsijeva 23:20-22 „Učinjen toliko boljim od anđelâ koliko je uzvišenije nego oni nasledio ime.“ Jevrejima 1:4 Elen Vajt izjavljuje da je Isus dobio ime Jehova i odmah nakon toga citira Isaiju koji govori da je Bog njegovo spasenje: „Jehova je ime dato Hristu. ’Gle, Bog je spasenje moje.’ Isaija 12:2“ Znaci Vremena, 3. Maj, 1899 Isus se na hebrejskom kaže Ješua što znači „Jehova je spasenje“. Zato i Elen Vajt koristi Isaijin citat u svojoj izjavi kada govori o Hristovom imenu, jer je znala da je Isus Bog što se i vidi iz njenih ranije navedenih izjava. Upravo zato što Isus znači „Jehova je spasenje“, anđeo govori Josifu kako da nazove Hrista: „’Ona će roditi sina i ti ćeš ga nazvati imenom Isus, jer će on spasiti svoj narod od grehova njihovih.’ A sve se to dogodilo da se ispuni ono što je Gospod bio rekao po proroku: ’Evo, devica će začeti i roditi sina; i oni će ga nazvati imenom Emanuel’, što u prevodu znači: Bog sa nama.“ Matej 1:21-23 Isaija u ovom stihu kaže za Jehovu da je Bog: „Glas onoga koji viče u pustinji: ’Pripremite put Gospodnji (Jehova), poravnajte u pustinji put Bogu našem.“ Isaija 40:3 Biblija nam govori da je Jovan Krstitelj taj o kojem je govorio Isaija. Jovan Krstitelj vekovima kasnije od Isaijine objave govori o Isusu Hristu: “Jer to je onaj o kome je govorio prorok Isaija, rekavši: ’Glas jednoga viče u pustinji: Pripremite put Gospodu, poravnajte staze njegove!’“ Matej 3:3 Znači Jehova koji je Bog je Isus Hrist i samim tim je i Hrist Bog kao što je i Otac Bog, jer obojica imaju isto ime Jehova. Imamo dva različita Bića, Oca i Sina, i obojica se zovu Jehova. Isus je božansko Biće i to Ga onda čini Bogom isto kao što sam ja ljudsko biće i to me onda čini čovekom. Ovde vidimo da kada Biblija govori da je Bog jedini, da isto upotrebljava ime Jehova: „Čuj, Izraele: Gospod (Jehova), Bog naš, jedan je Gospod (Jehova).“ 5.Mojsijeva 6:4 Upravo je ovaj stih Isus citirao: „I odgovorio mu je Isus: ’Prva od svih zapovesti jeste: ‘Čuj, Izraele; Gospod Bog naš, Gospod je jedini’’“ Marko 12:29 Imamo i ove stihove gde je Jehova jedini Bog: „Jer ovako govori Gospod (Jehova), koji je stvorio nebesa, sam Bog koji je zemlju oblikovao i načinio; on ju je utvrdio, i nije je stvorio uzalud, oblikovao ju je da bude nastanjena: ’Ja sam Gospod (Jehova) i nema drugog.“ Isaija 45:18 „Kažite, i blizu ih privedite; jeste, neka se zajedno posavetuju: ko je to od davnih vremena objavio? Ko je to već tada rekao? Nisam li ja, Gospod (Jehova)? I nema Boga osim mene, pravednog Boga i Spasitelja; nema nikog osim mene. U mene gledajte i spasite se, svi krajevi zemlje; jer ja sam Bog i nema drugog.“ Isaija 45:21,22 Dakle vidimo da Biblija nekad Sina naziva Jehova, a nekad Oca, što nam dodatno dokazuje da postoje dva Jehove. Isto tako vidimo da piše nema drugog Jehove, iako znamo da postoje dva Jehove. Radi se o tome da nema drugog Jehove koji je kao Otac, da je rodio Sina, i nema drugog Jehove koji je kao Sin, da je rođen od Boga. Tako da je svaki od te dvojice Jehove jedinstven i nema nikoga ko ja kao Bog Otac Jehova i ko je kao Bog Sin Jehova. Reč Jehova se ne prevodi uvek kao Gospod, nego i kao Bog kada reč Adonaj ide pre nje. Ona se tada menja u oblik Jehovi umesto Jehova, ali je ista reč u pitanju : „Avram je rekao: ’Gospode (Adonaj) Bože (Jehovi), šta ćeš mi dati kada sam bez deteta, a upravitelj moje kuće je taj Elijezer Damaščanin?’“ 1. Mojsijeva 15:2 „Gospode (Adonaj) Bože (Jehovi), počeo si svome sluzi pokazivati svoju veličinu i svoju moćnu ruku.“ 5. Mojsijeva 3:24 „Jao, Gospode (Adonaj) Bože (Jehovi), zašto si uopšte preveo ovaj narod preko Jordana, da nas predaš u ruku Amorejcima da nas unište?“ Jošua 7:7 Reč Adonaj je nastala od hebrejske reči „Adon“ što znači gospodar ili vlasnik. Pošto smo videli da se ime Jehova koristi i za Oca i za Sina, postaje očigledno da su Otac i Sin Gospodari ili Vlasnici. Upravo zato se u Bibliji kaže i za Oca a i za Sina, da je Kralj nad kraljevima i Gospodar nad gospodarima: „… jedini Vladar, Kralj kraljeva i Gospodar gospodara, koji jedini ima besmrtnost i prebiva u čoveku nepristupačnoj svetlosti; koga niko od ljudi nije video, niti ga može videti: njemu neka je čast i vlast večna! Amin.“ 1. Timotej 6:15,16 „Oni će zaratiti sa Jagnjetom i Jagnje će ih pobediti; jer je on Gospodar gospodara i Kralj kraljeva, a oni koji su sa njim pozvani su, i izabrani, i verni.“ Otkrivenje 17:14 Znači Otac kojeg niko od ljudi nije video i koji jedini ima besmrtnost je Kralj nad kraljevima i Gospodar nad gospodarima, ali je i Sin koji je Jagnje (Jovan1:29) Kralj nad Kraljevima i Gospodar nad gospodarima. Jehova nije jedina reč koja se koristi za Boga. Imamo reč Elohim koja u prevodu znači Bog. Izdvojio bih dve grupe ljudi koji pogrešno tumače ovaj stih: „I reče Bog (Elohim): ’Načinimo čoveka na svoju sliku, nama sličnog; i neka oni vladaju nad ribama morskim, i nad pticama nebeskim, i nad stokom, i nad svom zemljom, i nad svakim gmizavcem što po zemlji gmiže.’“ 1. Mojsijeva 1:26 Jedna grupa su ljudi koji veruju da smo nastali od vanzemaljaca, a druga grupa su ljudi koji veruju u trojstvo. Zabuna nastaje zbog tvrdnje da se ovde Elohim koristi kao množina. Ljudi koji veruju u vanzemaljce kažu vanzemaljci su naši bogovi, jer Elohim treba da se prevodi kao bogovi, a oni što veruju u trojstvo tvrde da je to množina ličnosti i da su to tri boga u jednom. Iako je hebrejska reč Elohim množina, ne radi se o množini ličnosti, već o množini veličanstva. Tako da Elohim znači veliki Bog. Pogledajmo sledeći primer: „I rekao je Gospod Mojsiju: ’Evo učinio sam tebe bogom (Elohim) faraonu, a tvoj brat Aron biće ti prorok.’“ 1. Mojsijeva 7:1 Vidimo da Mojsije nije tri boga u jednom, niti je on više različitih vanzemaljskih bića. Da bi smo shvatili zašto Bog postavlja Mojsija da bude Elohim faraonu treba da pogledamo ovaj stih: „I dao je Gospod narodu naklonost u očima Egipćana. Štaviše, i sam Mojsije je bio VEOMA VELIK u zemlji egipatskoj, u očima faraonovih slugu i u očima naroda.“ 1. Mojsijeva 11:3 Pošto je Mojsije bio veoma velik u egipatskoj zemlji, on je Elohim kao množina veličanstva. To je kao kada mi nekome persiramo sa Vi. Iz ovih stihova možemo videti da se Otac zapravo obraća Sinu kada kaže da načine čoveka po Njihovom obličju: „Meni, najmanjem od svih svetih, data je ta milost da među paganima propovedam neistraživo Hristovo bogatstvo i svima rasvetlim šta je zajedništvo tajne koja je od vekova bila skrivena u Bogu, koji je sve stvorio po Isusu Hristu.“ Efescima 3:8,9 „Bog, koji je u više navrata i na više načina u prošlosti govorio očevima po prorocima, u ove poslednje dane progovorio nam je po svom Sinu, kojeg je postavio naslednikom svega, po kome je i načinio svetove; koji je sjaj slave njegove i savršeni otisak njegove osobe i sve nosi rečju svoje snage; koji je, sam ostvarivši očišćenje naših greha, seo zdesna Veličanstvu u visinama.“ Jevrejima 1:1-3 Iz navedenih stihova vidimo da je Otac sve stvarao kroz Sina i da Sin sedi sa Očeve desne strane. Znači Otac je rekao Sinu da stvore čoveka po Svom obličju, ali Njegov Sin je posebno Biće sa kojim Bog razgovara jer ne priča Bog Sam sa Sobom ili sa nekom Svojom unutrašnjom ličnošću. To nam isto i Elen Vajt potvrđuje: „Bog je savetujući se sa Svojim Sinom oformio plan stvaranja čoveka po Njihovom sopstvenom obličju.“ Pregled i Glasnik 24 februar 1874 „Nakon što je zemlja stvorena i životinje na njoj, Otac i Sin su proveli Svoju nameru… I sada je Bog rekao Svom Sinu ’Hajde da načinimo čoveka po svom obličju’.“ Duh Proroštva 1 „Videla sam da je sotona bio ljubomoran na Isusa kada je Bog rekao Svom Sinu, hajde da načinimo čoveka po svom obličju.“ Duhovni darovi 1 „’I Bog reče hajde da načinimo čoveka po svom obličju, sličnog nama.’ Kome se On obratio? Gospodu Isusu Hristu, koji izjavljuje za Sebe da je bio sa Ocem od početka.“ Neobjavljeni rukopisi 43, 1906 Elohim nije uvek množina veličanstva već nekad može da se koristi i kao brojčana množina kao u slučaju Božije prve zapovesti: „Ja sam Gospod (Jehova), Bog (Elohim) tvoj, koji te je izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropstva. Nemoj imati drugih bogova (Elohim) preda mnom.“ 2. Mojsijeva 20:2,3 Možemo zapaziti da se Elohim koristi u prvoj zapovesti i kao jednina i kao množina. Znači u tom jednom stihu vidimo da Elohim označava pravog Boga, ali i lažne bogove. Tako shvatamo da Elohim ima tri konteksta, jedan je da se odnosi na Boga, drugi da se odnosi na uvaženog čoveka kao u slučaju Mojsija i treći kontekst je da se odnosi na lažne paganske bogove. Hajde da vidimo koji je to Bog izvukao Izraelce iz egipatske zemlje i rekao im nemojte imati drugih bogova ispred mene: „Ali, ne bih hteo, braćo, da budete u neznanju da su očevi naši svi bili pod oblakom i svi su kroz more prošli, i svi su bili u Mojsija kršteni u oblaku i u moru, i svi su isto duhovno jelo jeli i svi su isto duhovno piće pili: jer pili su iz duhovne Stene koja ih je pratila, a ta Stena je bio Hrist. Ali mnogi od njih nisu bili po volji Bogu: jer su bili poobarani u pustinji.“ 1. Korinćanima 10:1-5 Vidimo da je Hrist taj koji ih je izvukao iz Egipatske zemlje, što znači da je u prvoj zapovesti Elohim reč koja je upotrebljena za Hrista, dok smo videli da je tokom stvaranja reč Elohim upotrebljena za Oca jer se Otac kod stvaranja obratio Sinu. U ovom stihu je isto upotrebljena reč Elohim za Hrista, jer se ovaj stih odnosi na Jovana koji najavljuje Hrista (Jovan1:23): „Glas onoga koji viče u pustinji: ’Pripremite put Gospodnji (Jehova), poravnajte u pustinji put Bogu (Elohim) našem.’“ Isaija 40:3 Pošto smo videli da postoje tri konteksta za reč Elohim, sada treba da vidimo koji od ta tri može jedino da se primeni na Hristu. Kontekst lažnih bogova ne može sigurno, jer je Isus Božiji Sin. Što se tiče konteksta reči Elohim koji je primenjen na Mojsija, isto ne može da se primeni na Hrista, jer bi u tom slučaju Hrist bio samo uvažen čovek a ne božansko Biće. Tako da nam ostaje jedan jedini kontekst a to je kontekst reči Elohim koji je upotrebljen za Boga Oca u stihu o stvaranju čoveka. B. M.  Ubistvo je greh, pa čak i ubistvo iz samoodbrane je greh, jer Božija zapovest kaže ne ubij: „Ne ubij.“ 2. Mojsijeva 20:13 Postoji verovanje da ta zapovest treba da glasi ne počini zločin ubistva i da je onda ubistvo iz samoodbrane dozvoljeno po Bibliji. Međutim reč koja se koristi u toj zapovesti je hebrejska reč „ratsah“ koja ne znači ubistvo iz zločina. Dokaz za to imamo u ovom stihu gde se ista reč upotrebljava dva puta: „Ko god nekoga ubije, ubica (ratsah) neka se usmrti (ratsah) na temelju usmene izjave svedoka; ali jedan svedok neka ne svedoči protiv nijedne osobe da se ona usmrti.“ 4. Mojsijeva 35:30 Znači ista reč se koristi za ubicu i za ubistvo ubice. Pošto je sam Bog naredio da se ubica ubije, onda ta reč ne može značiti ubistvo iz zločina, jer Bog ne može počiniti zločin. To nas dovodi do toga da je u Bibliji ubistvo dozvoljeno jedino ako lično Bog to naredi u posebnim okolnostima. To naravno nije značilo da je svako mogao da ubije ubicu, nego su za to bili od Boga posebno određeni ljudi kao što danas imamo države u kojima nije ukinuta smrtna kazna i u većini tih država pravosudni organi sprovode smrtnu kaznu nad ubicom, a ne obični građani. Ipak postoji i tu razlika jer se današnje moderne države koje nisu ukinule smrtnu kaznu ne nalaze u posebnim okolnostima da ubiju ubicu i nisu dobili naređenje od Boga da mogu tako nešto da rade. Bog je u prošlosti na taj način zavodio red u teokratskoj državi Izrael, da Jevreji ne bi postali poput okolnih neznabožačkih naroda gde su ubijanja nedužnih ljudi bila normalna pojava. Bogu je bilo veoma bitno da se Jevreji ne iskvare kao narod, jer su trebali biti videlo svim drugim narodima i Božije oruđe preko kojeg bi se jevanđelje proširilo po celom svetu. Međutim pošto su Jevreji i pored toga nastavili da čine bezakonje, Bog ih je poslao u Vavilonsko ropstvo, a kada ni posle 70 godina provedenih u vavilonskom ropstvu nisu naučili lekciju, Bog je poslao nekoliko vekova kasnije Rimsko Carstvo da ih porobi i drži pod kontrolom. Da su kao narod svi verom bili poslušni Bogu, ne bi nikada morali nikoga da ubiju, jer Bogu nije bio problem da On Sam pobije sve njihove neprijatelje.
„Dok je Samuel prinosio žrtvu paljenicu, približili su se Filistejci da se bore protiv Izraela: ali tog dana je zagrmeo Gospod silnom grmljavinom na Filistejce i razbio ih je; i bili su oni potučeni pred Izraelom.“ 1. Samuelova 7:10 „I poslao sam pred vama stršljena, koji je proterao ispred vas njih, i dva amorejska kralja, ali ne tvojim mačem, ni tvojim lukom. I dao sam vam zemlju za koju se niste trudili i gradove koje niste gradili, i u njima prebivate; i hranite se od vinograda i maslinika koje niste posadili.“ Isus Navin 24:12,13 David je pred smrt naručio dva ubistva. Ovo je prvo naručeno ubistvo: „A ti znaš i šta mi je učinio Joab, sin Serujin, i šta je učinio dvojici zapovednika Izraelove vojske: Abneru, sinu Nerovom, i Amasi, sinu Jeterovom, koje je zaklao i krv ratnu prolio u miru i ratnom krvlju poprskao pojas koji mu je bio oko slabina i obuću koja mu je bila na nogama. Ti, zato, postupi po svojoj mudrosti i ne daj da njegova seda glava u miru siđe u grob.“ 1. Kraljevima 2:5,6 Vidimo da je David naručio Joabovo ubistvo jer je Joab u vreme mira hladnokrvno ubio dvoje ljudi, što znači da se ovde ne radi o mržnji, ni o osveti, nego o pravdi. Mi danas imamo države u kojima se najteži zločinci osuđuju na smrtnu kaznu. To ne znači da se neki od tih zločinaca neće pokajati i prihvatiti Hrista pred smrt i umreti novorođeni kao razbojnik na krstu, ali istrajavanje u bezakonju kao konačnu posledicu ima smrt: „Jer plata za greh je smrt, a milosni dar Božiji je život večni u Hristu Isusu, Gospodu našem.“ Rimljanima 6:23 Joab je prekršio zapovest ne ubij i osuđen je na smrt. Solomon je uradio ono što je David tražio od njega: „A kralju Solomonu je bilo dojavljeno da je Joab pobegao u Šator Gospodnji: ’I eno ga kod žrtvenika.’ Tada je Solomon poslao Benaju, sina Jojadina, govoreći: ’Idi, navali na njega.’ I došao je Benaja u Šator Gospodnji pa mu je rekao: ’Ovako je rekao kralj: ‘Izađi!’’ A on je rekao: ’Neću, nego ću ovde umreti.’ I Benaja je tu reč doneo natrag kralju govoreći: ’Ovako je govorio Joab i ovako mi je odgovorio.’ Tada mu je kralj rekao: ’Učini kako je rekao, pa navali na njega i sahrani ga. Tako ćeš skinuti sa mene i sa doma oca mojeg nedužnu krv što ju je prolio Joab. Tako će Gospod vratiti njegovu krv na glavu njegovu, jer je nasrnuo na dvojicu ljudi pravednijih i boljih od sebe i ubio ih mačem a da to moj otac David nije ni znao: Abnera, sina Nerovog, zapovednika vojske Izraelove, i Amasu, sina Jeterovog, zapovednika vojske Judine. Neka se dakle njihova krv vrati na glavu Joabovu i na glavu potomstva njegovog doveka; a Davidu i njegovom potomstvu i domu njegovom i prestolju njegovom neka od Gospoda bude mir doveka.’ I ode Benaja, sin Jodajev, pa je navalio na njega i ubio ga je. I bio je sahranjen u svojoj kući u pustinji.“ 1. Kraljevima 2:29-34 Ovde vidimo da se Solomon poziva na Gospoda da Joabova krv padne na Joabovu glavu zato što je ubio dva pravednija čoveka od sebe, što znači da je u pitanju ispunjenje Božije pravde a ne osveta ili mržnja. Ovo je drugo naručeno ubistvo: „’I evo, kod tebe Simeja, sina Girinog, Benjaminca iz Bahurima, koji me je prokleo užasnom kletvom onog dana kada sam odlazio u Mahanajim; ali došao mi je u susret kod Jordana i ja sam mu se zakleo Gospodom, rekavši mu: ‘Neću te ubiti mačem.’ Zato ga ti sada nemoj držati nedužnim, jer si mudar čovek i znaš šta mu trebaš učiniti; ali njegovu sedu glavu obori u grob sa krvlju.’ Tako je David usnio sa svojim očevima i bio je pokopan u Davidovom gradu.“ 1. Kraljevima 2:8-10 Ako bi ova ubistva koja je David naručio pred smrt bila greh, to bi onda značilo da je David umro u grehu i ne bi mogao da bude spašen. Međutim mi vidimo da David jeste spašen: „I šta još da kažem? Jer ponestaće mi vremena počnem li govoriti o Gideonu, i Baraku, i o Samsonu, i o Jiftahu, i o Davidu, i Samuelu, i o prorocima, koji su putem vere pokorili kraljevstva, izvršili pravednost, zadobili obećanja, zatvorili usta lavovima.“ Jevrejima 11:32,33 David se zakleo Simeju da ga neće on ubiti i nije ga on ubio, ali hajde da vidimo šta Elen Vajt kaže zašto je David naručio Simejevo ubistvo: „Davidov javni rad se bližio svom kraju. Znao je da uskoro treba da umre, i svoje poslovne brige i probleme nije ostavio u konfuziji da muče dušu njegovom sinu; već je dok je još imao dovoljno fizičke i umne snage sredio poslove pa čak i beznačajnije stvari, ne zaboravljajući da Solomona podseti na Simejev slučaj. Znao je da bi on kasnije unosio nemir i stvarao teškoće u carstvu. Bio je to opasan čovek, plahovite naravi, i pod kontrolom ga je mogao držati samo strah. Kad tad, on bi izazvao pobunu, pa čak ako bi mu se pružila povoljna prilika, on se ne bi ustezao da oduzme život Solomonu. Sređujući svoje poslove, David je ostavio dobar primer svima koji su zašli u godine da srede svoje stvari dok su još u stanju da to učine, da onda kad se smrt približi i kad njihove umne snage popuste nemaju više ništa od materijalne prirode što bi njihove misli odvratilo od Boga.“ Duh proroštva 1 Znači ovde vidimo razlog zašto Simej mora biti ubijen. On je opasan čovek plahovite naravi i uvek je postojala pretnja da ugrozi Solomona i njegovu vladavinu. Međutim treba da uzmemo u obzir da se Bog tri puta smilovao Simeju pre nego što je na kraju dozvolio da Simej bude ubijen, dva puta preko Davida i jednom preko Solomona. Ovo je prvi put kad mu se smilovao: „Kada je kralj David stigao do Bahurima, gle, izašao je odatle jedan čovek iz porodice i doma Saulovog, kome je bilo ime Simej, sin Girin: on je istupio i, prilazeći, proklinjao. I bacao je kamenje na Davida i na sve sluge kralja Davida; a sav narod i svi junaci bili su mu zdesna i sleva. Ovako je Simej govorio proklinjući: ’Izađi, izađi, ti krvniče; ti sine Belijalov: Gospod je na tebe uzvratio svu krv doma Saulovog, umesto kojeg si zavladao, i predao je Gospod kraljevstvo u ruku tvoga sina Abšaloma; i gle, snašla te je nevolja zato što si krvnik.’ Tada Abišaj, sin Serujin, reče kralju: ’Zašto da taj mrtav pas proklinje mog gospodara kralja? Pusti me, molim te, da odem preko i skinem mu glavu.’ I reče kralj: ’Šta ja imam sa vama, sinovi Serujini? Pustite ga neka proklinje, jer mu je Gospod rekao: ‘Proklinji Davida.’ Ko će onda reći: ‘Zašto si tako činio?’ I reče David Abišaju i svim svojim slugama: ’Evo, moj sin, koji je izašao iz moje utrobe, traži moj život, a kamoli to neće sada činiti ovaj Benjaminac? Pustite ga neka proklinje, jer mu je to Gospod naložio. Može biti da će Gospod pogledati na moju nevolju i da će mi Gospod uzvratiti dobrim za njegovo današnje proklinjanje.’ A kada su David i njegovi ljudi prošli, pođe Simej padinom brda uporedo sa njim proklinjući dok je išao, bacajući kamenje na njega i bacajući prašinu.“ 2. Samuelova 16:5-13 Znači David je odbio da ubije Simeja, a evo šta Elen Vajt piše o tome: „’Ali car reče: šta je vama do mene, sinovi Serujini? neka psuje; jer mu je Gospod rekao: psuj Davida. Pa ko sme reći: zašto tako činiš? Još reče David Abišaju i svim slugama svojim: eto, moj sin, koji je izašao od bedara mojih, traži dušu moju, a kako neće ovaj Benjaminovac? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovedio.’ (2. Samuelova 16:10,11) David je priznao pred narodom i pred poglavarima da je to bila kazna koju je Gospod dozvolio zbog njegovog greha, što je dao neprijateljima priliku da hule, da je to što razjareni Benjaminovac čini samo deo predskazane kazne, i da, ukoliko to ponizno podnese, Gospod može ublažiti njegove patnje i Simejevu kletvu obratiti u blagoslov. David nije ispoljavao duh neobraćenog čoveka. Pokazao je da ima iskustva sa Gospodom. Pokazao je spremnost na to da ga Bog ispravlja, da sve to prihvati; i u poverenju se obratio Njemu kao jedinom istinitom. Bog je nagradio Davidovo skrušeno poverenje u Njega, osujetivši Ahitofelov savet i poštedevši mu život.” Duh Proroštva 1 Ovde vidimo da David nije ispoljavao duh neobraćenog čoveka i da je verovao Gospodu. Ovo je drugi put kada se Gospod smilovao Simeju isto preko Davida: „A Simej, sin Girin, bacio se pred kralja kada je on prešao preko Jordana. I rekao je on kralju: ’Neka mi moj gospodar ne uračuna nedelo, i ne sećaj se onoga što je tvoj sluga pokvareno činio u dan kada je moj gospodar kralj izlazio iz Jerusalima; neka kralj to ne uzima ka srcu. Jer zna tvoj sluga da sam sagrešio; zato sam, evo, danas došao prvi od celog doma Josifovog da siđem u susret svom gospodaru kralju.’ Ali Serujin sin Abišaj odgovori, rekavši: ’Zar neće Simej biti ubijen zbog toga što je proklinjao Gospodnjeg pomazanika?’ A David odgovori: ’Šta ja imam sa vama, sinovi Serujini, da mi u ovaj dan budete neprijatelji? Treba li danas usmrtiti ikoga u Izraelu? Jer ne znam jesam li ovoga dana kralj nad Izraelom?’ Zato kralj reče Simeju: ’Nećeš umreti.’ I zakleo mu se kralj.“ 2. Samuelova 19:18-23 Da je David imao bilo kakvo zlo u svom srcu prema Simeju sigurno mu ovo ne bi oprostio. Elen Vajt je i ovaj događaj lepo opisala: „Posle Avesalomove smrti Bog je srca izrailjskog naroda ponovo obratio Davidu, kao srce jednog čoveka. Simej koji je Davida obasipao kletvama u njegovom poniženju, uplašio se za svoj život, i bio je među prvim pobunjenicima koji su izašli pred Davida pri njegovom povratku u Jerusalim. Priznao je svoju pobunu ispoljenu prema Davidu. Oni koji su bili svedoci njegovih uvredljivih reči i postupaka nagovarali su Davida da mu ne poštedi život zato što je proklinjao pomazanika Gospodnjeg. Ali David ih je ukorio. On je Simeju ne samo poštedeo život, nego mu je milostivo sve oprostio. Da je bio osvetoljubivog duha on bi svoju osvetu zadovoljio na taj način što bi prestupnika koji ga je tako javno vređao predao na smrt.” Duh Proroštva 1 Znači vidimo da David nije bio osvetoljubivog duha. Bog se i treći put smilovao Simeju ali ovog puta ne preko Davida nego preko Solomona: „I poslao je kralj da dozovu Simeja, i rekao mu je: ’Sagradi sebi kuću u Jerusalimu; u njoj boravi i odatle nigde ne izlazi. Jer dobro znaj da ćeš onog dana kada izađeš i pređeš preko potoka Kedrona, svakako umreti: krv tvoja će biti na tvojoj vlastitoj glavi.’ I odgovori Simej kralju: ’Dobra je to reč: kako je moj gospodar kralj rekao, tako će tvoj sluga učiniti.’ I mnogo je dana Simej živeo u Jerusalimu. I dogodilo se nakon tri godine da su dvojica Simejevih slugu pobegli ka Akišu, sinu Maakinom, kralju Gata. I dojavili su Simeju: ’Eno, tvoje sluge su u Gatu.’ I ustao je Simej, ošamario je svog magarca i otišao u Gat ka Akišu da potraži svoje sluge; i došao je Simej i doveo je svoje sluge iz Gata. I dojavili su Solomonu da je Simej bio otišao iz Jerusalima do Gata i vratio se natrag. I poslao je kralj da se dozove Simej, i rekao mu je: ’Nisam li te naveo da se zakuneš Gospodom i opomenuo te, rekavši: ‘Znaj zasigurno, onoga dana kada izađeš i odeš imalo dalje, svakako ćeš umreti’, i ti si mi odgovorio: ‘Dobra je reč što sam je čuo.’ Zašto onda nisi održao Gospodnju zakletvu i zapovest koju sam ti naložio?’ Još je rekao kralj Simeju: ’Ti znaš sve zlo, koje je poznato i tvome srcu, koje si učinio mome ocu Davidu: zato će ti Gospod uzvratiti tvoju zloću na tvoju glavu; a kralj Solomon će biti blagoslovljen i prestolje Davidovo će biti utvrđeno pred Gospodom doveka.’ Tako je kralj zapovedio Benaji, sinu Jodajevom; on je izašao i oborio se na njega pa je on poginuo. I utvrdilo se kraljevstvo u Solomonovoj ruci.“ 1. Kraljevima 2:36-46 Posle trećeg puta Bog je dozvolio da Simej bude ubijen i vidimo da je Gospod vratio na Simejevu glavu zlo koje je Simej naneo drugima i ne samo to, već vidimo da je Solomon nakon ovog ubistva bio blagoslovljen od Boga jer se Solomonovo kraljevstvo utvrdilo u Solomonovoj ruci. David i Solomon su obojica bili novorođeni, ali su imali i svoje padove, međutim ova dva ubistva nikako nisu deo njihovih padova već je u pitanju izvršenje Božije pravde zbog učinjenog zla. B. M.  Ima onih koji povezuju na jedan pogrešan način novorođenje sa krštenjem. Oni tvrde da pre krštenja vodom nije mogao niko da bude novorođen pozivajući se na ovaj stih: „Zaista, zaista, kažem ti, ako se neko ne rodi od vode i Duha, ne može ući u kraljevstvo Božije.“ Jovan 3:5 Pre nego što se objasni šta je voda i šta je Duh u ovom stihu, potrebno je prvo ukazati na neke stvari. U Bibliji nigde nećemo naći podatak da je neko krstio Jovana Krstitelja a opet za njega je zapisano: „Jer kažem vam: među rođenima od žene niko nije veći prorok od Jovana Krstitelja; a najmanji u kraljevstvu Božijem veći je od njega.” Luka 7:28 Pismo kaže da nije postojao niko veći rođen od žene, a da je bio veći od Jovana. Možda je postojao netko u njegovom rangu, ali veći definitivno nije, jer Pismo tako kaže. Međutim imamo i nastavak stiha gde vidimo da je najmanji u Božijem kraljevstvu, to jest na nebu veći od Jovana. Polako, nema potrebe za donošenjem pogrešnih zaključaka da je to zbog toga što Jovan nije kršten u vodi ili zato što nije primio Duh u punini nakon pedesetnice. Razlog zašto je najmanji u Božijem kraljevstvu veći od Jovana je veoma jednostavan, a to je zato što najmanji po položaju na nebu u Božijem kraljevstvu ima preobraženo telo i živi večno, a Jovan je bio u smrtnom telu i svojim vernim životom je trebao osigurati spasenje. Među smrtnicima Jovan je bio zaista velik, a to je bilo prvenstveno zbog toga što ga je Bog odredio da pripremi put za Hristovu službu na zemlji: „Kao što je pisano u Prorocima: Evo, ja šaljem glasnika svojeg pred licem tvojim koji će pripremiti put tvoj pred tobom. Glas vapajućeg u pustinji: ‘Pripremite put Gospodu, poravnajte mu staze.’ Pojavi se Jovan, krštavajući u pustinji i propovedajući krštenje pokajanja za oproštenje greha. I izlazila je ka njemu sva judejska zemlja i Jerusalimci; i on ih je sve krštavao u reci Jordanu dok su ispovedali svoje grehe. A Jovan beše odeven u kamilinu dlaku i sa kožnim pojasem oko bokova svojih; i hranio se skakavcima i divljim medom. I propovedao je govoreći: ’Za mnom dolazi onaj koji je jači od mene, kojem ja nisam dostojan sagnuti se i odrešiti remen na obući njegovoj. Ja vas, istina, krstih u vodi, ali on će vas krstiti u Duhu Svetom.’“ Marko 1:3-8 U tim stihovima zapravo vidimo i paralelu između krštenja vodom i krštenja Duhom. Kad Jovan vaskrsne i dobije neraspadljivo telo tada će postati večni sudionik Božijeg kraljevstva i jednako vredan kao i svi drugi u tom kraljevstvu, pa će zauzimati određeni položaj i službu koju mu Bog odredi. „Tada Petar otvori usta pa reče: ’Zaista shvatam da Bog nije pristrasan.’“ Dela 10:34 „Pa nema razlike između Jevreja i Grka, jer isti je Gospod nad svima, bogat za sve koji ga pozivaju.“ Rimljanima 10:12
Kada bi se reči da ko se ne rodi od vode odnosile na bukvalno zaranjanje u vodu tokom krštenja onda razbojnik na krstu ne bi mogao da uđe u Božije kraljevstvo jer se nije krstio, ali mi znamo da je Isus rekao za njega: „Zaista, kažem ti danas, bićeš sa mnom u raju.” Luka 23:43 Jovan Krstitelj je krstio Isusa a znamo da Isusu novorođenje nije trebalo: „Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan ka Jovanu da ga on krsti. Ali Jovan ga je odvraćao govoreći: ’Ti trebaš krstiti mene, a ti ka meni dolaziš?’ A Isus mu, odgovorivši, reče: ’Dopusti sada, jer nam dolikuje ispuniti ovako svu pravednost!’ Tada mu dopusti.“ Matej 3:13-15 Mi svakako treba da se krstimo jer tim činom javno pokazujemo da pristajemo da služimo Bogu i pokazujemo da smo pristali da nas Bog očisti od svakog greha: „Ili ne znate: svi koji smo kršteni u Hrista Isusa u njegovu smo smrt kršteni? Krštenjem se dakle ukopasmo sa njim u smrt da, kao što Hrist slavom Očevom bi vaskrsnut iz mrtvih, tako i mi prohodamo u novini života.” Rimljanima 6:3,4 Tako je i obrezanje pre Isusove smrti predstavljalo obrezanje srca, ali to ne znači da srce tada nije moglo biti obrezano jer mi danas nemamo obrezanje koje su imali verni ljudi pre Isusove smrti a srce je obrezano i nama i njima: „Evo, ja Pavle kažem vam: ako se obrežete, Hrist vam ništa neće koristiti. A svedočim ponovno svakom čoveku koji se obrezuje: dužan je izvršiti sav Zakon.” Galatima 5:2,3 „Jer u Hristu Isusu niti šta vredi obrezanje niti neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav deluje.” Galatima 5:6 Da se opet vratimo na razbojnika na krstu, Isus mu je rekao da će biti u raju što znači da je morao da se rodi ponovo i to bez krštenja i bez izlivanja Duha na pedestnicu jer ko se ne rodi ponovo ne može videti Božije kraljevstvo: „Zaista, zaista, kažem ti, ako se neko ne rodi ponovo, ne može videti kraljevstvo Božije.“ Jovan 3:3 Svaki čovek tokom svog života mora da doživi novorođenje da bi bio spašen i to nam je otkriveno u Bibliji: „A kralj beše zapovedio da lome veliko kamenje, skupoceno kamenje, da bi temelje Doma gradili od klesanog kamenja. I Solomonovi graditelji i Hiramovi graditelji i Gevalci klesali su i pripremali drva i kamenje za gradnju Doma.” 1. Carevima 5:17,18 „Dom je, dok je bio građen, bio građen od kamena isklesanog u kamenolomu, pa se ni čekić ni sekira ni bilo kakav gvozdeni alat nisu čuli u Domu dok se on gradio.” 1. Carevima 6:7 Ovo je napisala Elen Vajt: „Kamenje nije pripremano za svoja posebna mesta onda kada je trebalo da se ugradi u zid hrama; svo oblikovanje i planiranje je bilo urađeno pre nego što je kamenje doneto na gradilište. To je tako da svo tesanje, oblikovanje i glancanje karaktera mora biti urađeno tokom čovekove kušnje. Kada Hrist bude ponovo došao na zemlju neće to biti da bi očistio i usavršio karakter ljudi i da bi ih osposobio za nebo. Njegov posao će onda biti da samo promeni njihova raspadljiva tela i da ih oblikuje u Hristovo najslavnije telo. Samo će skladan i savršen karakter u taj dan dati pravo ljudima na završni dodir besmrtnosti.” Duh Proroštva 3 „Zemlja je kamenolom i radionica u kojoj ljudi trebaju biti osposobljeni i usavršeni za Nebeske dvorove. Kao što se kamenje od kog se sastojao Solomonov hram savršeno uklopilo u zid bez dodira sekire ili čekića ili bilo kod drugog alata, tako će i vaskrsnuti sveti i oni koji su živi u vreme Njegovog dolaska biti podignuti zajedno da se sretnu sa Gospodom u vazduhu, svaki od njih osposobljen za veliku promenu i zauzimajući svoje odgovarajuće mesto u Božijem hramu ljubavi.“ Duh proroštva 3 Znači Elen Vajt piše o tome da Isusov posao neće biti da osposobljava ljude za nebo kada ih vaskrsne. Svi ljudi moraju biti osposobljeni za nebo dok su živi što znači da moraju biti novorođeni dok su živi jer kada budu vaskrsnuti samo će se njihovo telo promeniti a ne i srce zato što je srce moralo biti promenjeno tokom života. Apostol Pavle nam tu tvrdnju potvrđuje ovim stihovima: „A ovo vam kažem, braćo: telo i krv ne mogu naslediti kraljevstvo Božije, niti raspadljivost može naslediti neraspadljivost. Evo vam tajnu govorim: svi nećemo usnuti, ali svi ćemo se izmeniti. U trenutku, u treptaju oka, na poslednju trubu — jer zatrubiće, i mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi, a mi ćemo se izmeniti. Jer se ovo raspadljivo treba zaodenuti neraspadljivošću, i ovo smrtno zaodenuti besmrtnošću. A kad se ovo raspadljivo zaodene neraspadljivošću i ovo smrtno zaodene besmrtnošću, tada će se ispuniti reč koja je zapisana: Pobeda proždre smrt. Gde je, smrti, žalac tvoj? Gde je, grobe, pobeda tvoja?“ 1.Korinćanima 15:50-55 Pavle ne kaže da mi nakon vaskrsenja dobijamo promenu našeg srca, našeg karaktera, ne kaže da će hrišćani koji vaskrsnu da postanu novorođeni nego samo kaže da će dobiti neraspadljivo telo i da im smrt više neće moći ništa. Ostalo je još da se objasni šta je voda a šta je Duh. Duh je Božije bukvalno prisustvo u nama. Bog Svojim Duhom verom boravi u našem srcu ako pristanemo da se pokoravamo Njegovom Duhu. Taj Duh nam je potreban da bi smo mogli da se izborimo sa našim nasleđenim i stečenim sklonostima ka grehu: “Jer ako po telu živite, umrećete; ako ipak Duhom usmrćujete dela tela, živećete.” Rimljanima 8:13 Zbog posledice Adamovog greha mi trenutno nemamo pristup drvetu života i zato umiremo: “Tada reče GOSPOD, Bog: ’Evo, čovek postade kao jedan od nas, spoznavši dobro i zlo. Ali, da ne bi sada pružio ruku svoju i uzeo i s drveta života pa pojeo i živeo doveka...’” 1.Mojsijeva 3:22 Čim je Adam zgrešio pojavila se smrt jer više ljudi nisu mogli da jedu sa drveta života: “Zbog toga, kao što preko jednog čoveka greh uđe u svet i preko greha smrt…” Rimljanima 5:12 Zato je veoma važno da Božiji Duh prebiva u nama da nas menja i da nas dovede do novorođenja tako da i ako umremo, umrećemo novorođeni i vaskrsnućemo u večni život: “A ako Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih prebiva u vama, onaj koji je vaskrsao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna tela putem svog Duha, koji prebiva u vama.” Rimljanima 8:11 Šta je voda i šta znači biti rođen od vode? Voda isto predstavlja Hristovog Duha jer smo videli da Jovan krštava vodom a Isus Duhom, ali ona predstavlja i Hristov nauk zapisan u Bibliji, a to je Njegova reč: “Muževi, volite svoje žene, kao što i Hrist voli crkvu pa samog sebe predade za nju, da je posveti očistivši je kupanjem u vodi, u reči, kako bi je priveo sebi kao slavnu crkvu, bez mrlje ili bore ili bilo čega takvog, nego da bude sveta i bez mane.“ Efescima 5:25-27 “Ponovo ste rođeni, ne iz semena raspadljivog, nego neraspadljivog, rečju Božijom koja živi i ostaje doveka. Jer, svako je telo kao trava i sva slava čovečija kao cvet trave: uvene trava i cvet njen otpadne, ali reč Gospodnja ostaje doveka. A ta reč jeste jevanđelje koje vam je objavljeno.“ 1.Petrova 1:23-25 Vidimo i da Elen Vajt piše da voda predstavlja i Hristov Duh i Hristovo učenje: “Voda koju Hristos nudi predstavlja otkrivanje Njegove milosti u Njegovoj Reči. Njegov Duh i Njegovo učenje predstavljaju izvor koji može da zadovolji svaku dušu... U Hristu je punina radosti ovekovečena... Hristovo milostivo prisustvo u Njegovoj Reči uvek govori duši, prikazujući Ga kao izvor žive vode koja osvežava žednoga. Preimućstvo je svakoga od nas da Spasitelj živi i prebiva u nama. On će biti u nama izvor duhovne sile, i iz nas će, u rečima i postupcima, izvirati Njegov uticaj, osvežavajući sve s kojima dolazimo u dodir i budeći u njima želju za snagom i čistotom, za svetošću i mirom, i za onom radošću koja razgoni tugu. To je rezultat Spasiteljevog prebivanja u nama.” (Pismo 73, 1897) Vidimo da Isus čisti zajednicu u reči koja je upoređena sa vodom i da smo rođeni rečju i Duhom živog Boga i da je ta reč ono što nam je objavljeno kao dobra vest (jevanđelje). Upravo zato je Isus i rekao kada Ga je sotona kušao da pretvori kamen u hleb: “Pisano je: ’Ne živi čovek samo od hleba, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božijih.’” Matej 4:4 Isus je rekao i ovo: „A ko god pije od vode koju ću mu ja dati, neće ožedneti doveka. A voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode što teče u život večni.“ Jovan 4:14 Kada dođemo u dodir sa Biblijom ako smo iskreni počećemo da se interesujemo za ono što nam Biblija otkriva i Bog će nam dati Svog Duha da razumemo ono što piše u Bibliji jer nije dovoljno samo da čitamo Bibliju moramo i da imamo pomoć Božijeg Duha, što će nas dovesti do rođenje od vode i od Duha. Moramo biti vođeni Božijim Duhom da bi smo razumeli istinu zapisanu u Bibliji i onda možemo ispravno služiti Bogu: „Bog je duh, i koji mu se klanjaju, trebaju se klanjati u duhu i istini.“ Jovan 4:24 B. M.  Svi mi ljudi znamo da postoji smrt jer smo videli da ljudi umiru, a i Isus je umro na krstu, ali Biblija govori o drugoj smrti koja nije kao ova smrt za koju mi znamo, niti je kao smrt kojom je umro Hrist. Iz te druge smrti nema vaskrsenja. Nažalost neki ljudi veruju da je Isus umro drugom smrću iako to nije Biblijsko verovanje. Biblija nam daje objašnjenje kada nastaje druga smrt i šta je druga smrt: „Blagoslovljen je i svet onaj ko ima udeo u prvom vaskrsnuću: nad takvima druga smrt nema vlasti, nego će oni biti sveštenici Božiji i Hristovi i vladaće sa njim hiljadu godina. A kada istekne hiljadu godina, Sotona će biti pušten iz svog zatvora.“ Otkrivenje 20:6,7 „I smrt i grob behu bačeni u ognjeno jezero. To je druga smrt.” Otkrivenje 20:14 Imamo i objašnjenje za koga je namenjena ta druga smrt: „‘Odlazite od mene, prokleti, u oganj večni pripremljen za đavola i njegove anđele.’” Matej 25:41 Druga smrt je pripremljena za đavola i njegove anđele, ali pošto dosta ljudi odbija da živi po Bibliji i pošto svesno prihvataju da čine grehe, mnogi ljudi će isto umreti u drugoj smrti, tako da iako je druga smrt pripremljena za đavola i demone svi oni koji nisu na strani Boga će isto da umru drugom smrću: „A strašljivima, i nevernima, i okaljanima, i ubicama, i bludnicima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svim lažljivcima, udeo je u jezeru koje gori ognjem i sumporom: to je druga smrt.” Otkrivenje 21:8 Znači vidimo da druga smrt nastaje tek hiljadu godina nakon Isusovog drugog dolaska i da je druga smrt spaljivanje u ognjenom jezeru, tako da Isus nije mogao umreti drugom smrću na krstu jer se druga smrt tada ne dešava, niti je Isus bio spaljen već razapet. Zatim vidimo da je druga smrt pripremljena za đavola i njegove anđele a ne za Hrista i konačno vidimo da drugom smrću umiru strašljivi, neverni, okaljani, ubice, bludnici, vračari, idolopoklonici i svi lažljivci, a ne Isus.
Verovanje da je Isus umro drugom smrću i onda vaskrsnuo je verovanje da postoji vaskrsenje posle druge smrti što bi onda značilo da će đavo, demoni i svi spaljeni grešnici ponovo da vaskrsnu i da žive, čime greh postaje večan, što nikako nije Biblijski jer je Isus došao da odnese greh sveta a ne da greh postoji večno: „Evo Jagnjeta Božjeg, koje odnosi greh sveta.“ Jovan 1:29 Pošto iz druge smrti nema vaskrsenja svako ko veruje da je Isus umro drugom smrću negira Njegovo vaskrsenje, a apostol Pavle takvima poručuje: „A ako Hrist nije vaskrsnuo, uzaludna je vera vaša: još ste u svojim gresima.“ 1. Korinćanima 15:17 Kada smo se već dotakli vaskrsenja ovaj članak svakako ne bi mogao biti potpun a da se ne razotkrije još jedna zabluda. Naime kruži neko verovanje da je Isus vaskrsnuo u subotu umesto u nedelju. Da bi smo razumeli kog dana je Isus umro i kog dana je vaskrsnuo, prvo moramo razumeti značenje i redosled određenih Jevrejskih prolećnih praznika koji su se svetkovali u vreme Isusovog raspeća i vaskrsenja. Praznici su počinjali sa praznikom Pashe: „Ovo su praznici GOSPODNJI, sveti zborovi koje ćete proglasiti u njihovo određeno vreme: Na zalazak sunca četrnaestog dana prvog meseca je GOSPODNJA Pasha“ 3. Mojsijeva 23:4,5 Posle Pashe sledećeg dana je išao praznik beskvasnih hlebova koji je trajao sedam dana: „A petnaestog dana istog meseca je praznik beskvasnih hlebova GOSPODU: sedam dana trebate jesti beskvasni hleb. Prvog dana neka vam je sveti zbor: u njemu nemojte raditi nikakav ropski posao. Nego, sedam dana prinosite žrtvu koja se ognjem prinosi GOSPODU, a sedmog dana je sveti zbor: nemojte raditi nikakav ropski posao.“ 3. Mojsijeva 23:6-8 U okviru praznika beskvasnih hlebova svetkovao se i praznik Prvina: „I reče GOSPOD Mojsiju, govoreći: ’Govori deci Izraelovoj i reci im: Kada dođete u zemlju koju vam dajem i požanjete njenu žetvu, tada snop prvih plodova svoje žetve donesite svešteniku. On neka maše tim snopom pred GOSPODOM, da bude prihvaćen za vas: neka sveštenik maše njim sledeći dan nakon subote.’“ 3. Mojsijeva 23:9-11 Ono što možemo da primetimo je to da se prvog i sedmog dana beskvasnih hlebova ne radi nikakav ropski posao. Pošto u prevodu sa hebrejskog reč šabat znači odmor tada se ne radi posao, tako da su prvi i sedmi dan beskvasnih hlebova isto šabati. Međutim imamo i šabat iz četvrte zapovesti: „Šest dana neka se obavlja posao, ali sedmog dana je subotnji počinak, sveti zbor; nemojte raditi nikakav posao: to je subota GOSPODNJA u svim vašim prebivalištima.“ 3. Mojsijeva 23:3 Upravo je za te praznične šabate apostol Pavle izjavio: „Neka vas, zato, niko ne osuđuje zbog jela ili pića, ili u pogledu nekog praznika, ili mladina, ili subota, koje su samo senka onoga što dolazi, a telo je Hristovo.“ Kološanima 2:16 Znači ovi praznici su ukazivali na Hrista i kada je Hrist ispunio ove praznike Svojom žrtvom na krstu više nije bitno za nas da držimo šabate iz praznika beskvasnih hlebova a to se nikako ne odnosi na subotu iz četvrte zapovesti za koju je Bog rekao: „Zato neka deca Izraelova drže subotu, kako bi svetkovala subotu tokom svojih naraštaja kao trajan savez. To je znak između mene i dece Izraelove doveka: jer u šest dana je GOSPOD načinio nebo i zemlju, a sedmog je dana prestao, i odahnuo.“ 2. Mojsijeva 31:16,17 „Dakle, preostaje subotnji počinak ( na grčkom sabbatismos) narodu Božjem. Jer onaj ko je ušao u njegov počinak ( na grčkom katapausis), počinuo je od svojih dela kao i Bog od svojih.“ Jevrejima 4:9,10 Kao što vidimo veoma je bitna razlika između grčkih reči sabbatismos i katapausis jer u dosta prevoda na našem jeziku stoji da Božijem narodu ostaje počinak i onda čitalac ne može da zna da je u pitanju subotnji počinak. Dakle sabbatismos je subotnji počinak, a katapausis je počinak u Božijem blagoslovu, tako da Božijem narodu ostaje subota i oni koji svetkuju subotu ulaze u počinak u Božijem blagoslovu. Vidimo da se snop prvina obrtao odmah sutradan posle subote što znači da je praznik prvina uvek padao u nedelju. Pošto vidimo da je Pavle rekao da su praznici senka onoga što dolazi, hajde da vidimo kako su ovi prolećni praznici ukazivali na Hrista i kako su se ispunili u Hristu. Jagnje koje se klalo na Pashu predstavlja Hrista: „Jer je Hrist, naša pasha, već žrtvovan za nas.“ 1. Korinćanima 5:7 Kada je Hrist pogubljen četrnaestog dana meseca nisana na dan Pashe, taj praznik se ispunio u Hristu. Što se tiče praznika beskvasnih hlebova, kvasac je simbol pokvarenosti i zloće a beskvasni hleb predstavlja iskrenost i istinu: „Zato svetkujmo, ne sa starim kvascem, ni sa kvascem pokvarenosti i zloće, nego sa beskvasnim hlebom iskrenosti i istine.“ 1. Korinćanima 5:8 Ovaj praznik nam govori da Hrist pokriva naše prošle grehe i uklanja osudu starog života od nas i onog momenta kada mi to shvatimo ulazimo u novi život iskrenosti i istine: „Blagoslovljeni su oni kojima su oproštena bezakonja i kojima su pokriveni gresi. Blagoslovljen je onaj čovek kojem Gospod neće uračunati greh.“ Rimljanima 4:7,8 „Nije dobro vaše hvalisanje. Ne znate li da malo kvasca ukiseli celo testo? Očistite, zato, stari kvasac da možete biti novo testo, kao što i jeste beskvasni.“ 1. Korinćanima 5:7 Ostaje nam još da objasnimo ukratko i praznik Prvina. Bitno je da se još jednom podsetimo da taj praznik uvek pada u nedelju: „Kada dođete u zemlju koju vam dajem i požanjete njenu žetvu, tada snop prvih plodova svoje žetve donesite svešteniku. On neka maše tim snopom pred GOSPODOM, da bude prihvaćen za vas: neka sveštenik maše njim sledeći dan nakon subote.“ 3. Mojsijeva 23:10,11 Pošto je praznik prvina padao uvek na nedelju jasno nam je da je Isus morao vaskrsnuti u nedelju jer taj praznik predstavlja Hristovo vaskrsenje: „Ali sada, Hrist je vaskrsnuo iz mrtvih i postao prvenac onih koji su usnuli; jer budući da je preko čoveka došla smrt, preko čoveka je došlo i vaskrsnuće mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, isto tako će u Hristu svi biti oživljeni. Ali svaki u svom redu: prvenac Hrist, zatim oni koji su Hristovi na njegovom dolasku.“ 1.Korinćanima 15:20-23 „…i od Isusa Hrista, vernog svedoka, prvorođenog iz mrtvih i vladara nad zemaljskim kraljevima.’“ Otkrivenje 1:5 Znači imamo ovakav redosled ispunjenja praznika četrnaestog dana meseca nisana u petak, na dan praznika Pashe, Isus umire na krstu i to je predstavljeno zaklanim pashalnim jagnjetom, dok šesnaestog nisana u nedelju na praznik prvina vaskrsava. Pošto smo dokazali da praznici otkrivaju kojeg je dana Isus umro i kojeg je dana vaskrsao, treba još da se pozabavimo tim šta se desilo u subotu između petka i nedelje i neophodno je da pokažemo da u Bibliji baš direktno piše da je vaskrsao u nedelju. Isus je razapet na dan pripreme: „A upravo beše priprema za Pashu, oko šestoga sata. I reče on Jevrejima: ’Evo vašeg Kralja!’ A oni povikaše: ’Ukloni, ukloni, razapni ga!’“ Jovan 19:14,15 Da ovo nije bio samo dan kada se pripremala Pashalna žrtva nego i dan pripreme za subotu vidimo u ovim stihovima: „A Jevreji, pošto beše Priprema pa da ne bi tela ostala na krstu u subotu, jer velik dan beše ona subota, zamoliše Pilata da im se slome noge i da se uklone.“ Jovan 19:31 „A kada je došlo veče, pošto je bila Priprema, to jest dan pre Subote.“ Marko 15:42 „A taj dan beše Priprema i svitala je Subota.“ Luka 23:54 Dan pripreme je uvek padao na petak šesti dan u sedmici: „A šestog dana neka pripreme ono što donesu; i neka to bude dvostruko od onoga što svakodnevno skupe.“ 2. Mojsijeva 16:5 Iz jednog od prethodno navedenih stihova vidimo da je posle dana pripreme dolazio velik dan koji je subota. To je velika subota. Ta subota se naziva velikom jer se prvi dan praznika beskvasnih hlebova isto nazivao šabat ili subota a tada je pao u isto vreme kada je bio sedmični šabat. Kada se praznični i sedmični šabat poklope onda je to velika subota. Pored navedenog Biblijskog dokaza i iz ovog istorijskog zapisa imamo dokaz da je dan pripreme bio petak, to jest dan pre subote iz četvrte Božije zapovesti: „Cezar Avgust, prvosveštenik i narodni tribun, odredili su ovako: Pošto se jevrejska nacija našla zahvalna rimskom narodu, ne samo ovaj put, već takođe i u prošlosti, a najviše Hirkanus prvosveštenik, pod mojim ocem Cezarom imperatorom, činilo se dobro meni i mojim savetnicima, prema sudu i zakletvi narodu Rima, da Jevreji imaju slobodu koju će koristiti po svojim običajima, prema zakonu svojih praotaca, kao što su i praktikovali pod Hirkanusom prvosveštenikom Svemogućeg Boga; i da se njihov posvećeni novac ne dira, već da se šalje u Jerusalim, i da se to poveri na staranje primaoca u Jerusalimu; i da nisu u obavezi da izlaze pred nekog sudiju na subotni dan, niti na dan pripreme za njega, posle devetog sata.“ Josif Flavije, Jevrejske starine, knjiga XVI, poglavlje VI, 2 Vidimo iz ovog teksta od Flavija da je u pitanju subota iz dekaloga jer kada bi bila subota kao deo praznika onda bi to značilo da su Jevreji samo oslobođeni od odlaska sudije prazničnom subotom i onda bi morali da krše dekalog i da idu pred sudiju svake subote koja nije praznična, tako da je očigledno da se ovde radi o svakoj suboti kao sedmom danu i o danu pripreme to jest šestom danu koji mi zovemo petak, a koji prethodi suboti iz dekaloga. Tako da vidimo i iz ovog ugla da je Hrist razapet u petak. Hajde sada da pogledamo i dokaze da je Isus proveo subotu u grobu. U ovim stihovima vidimo da se Isus upoređuje sa manom: „Očevi naši jeli su manu u pustinji; kao što je pisano: ‘Hleb sa neba dao im je da jedu.’ Reče im Isus: ’Zaista, zaista, kažem vam: Nije vam Mojsije dao hleb sa neba, nego vam moj Otac daje sa neba hleb istiniti; jer hleb Božji je onaj ko silazi sa neba i daje život svetu.“ Jovan 6:31-33 „Zaista, zaista, kažem vam: Onaj ko u mene veruje, ima život večni. Ja sam taj hleb života. Vaši su očevi jeli manu u pustinji i pomrli. Ovo je hleb koji sa neba silazi: da ne umre onaj ko od njega jede. Ja sam hleb živi koji je sišao sa neba: ako ko bude jeo od tog hleba, živeće zauvek; a hleb što ću ga ja dati jeste moje telo, koje ću dati za život sveta.“ Jovan 6:47-51 „Ovo je hleb koji je sa neba sišao; ne kao što su očevi vaši jeli manu i pomrli: onaj ko jede od ovog hleba, živeće zauvek.“ Jovan 6:58 Dakle, Isus se upoređuje sa manom, a mana se nije kvarila na subotu: „To je ono što je rekao GOSPOD: ‘Sutra je dan počinka, sveta subota GOSPODU: ispecite ono što imate da ispečete i skuvajte ono što imate da skuvate, a ono što vam preostane skupite da se sačuva do jutra.’ Skupiše to do jutra, kao što je naložio Mojsije, i nije se usmrdelo, niti u tome beše ijednog crva. I reče Mojsije: ’Jedite to danas; jer danas je subota GOSPODU: danas nećete naći to u polju. Šest dana je skupljajte; ali sedmoga dana, u subotu, neće je biti.’“ 2. Mojsijeva 16:23-26 Isto kao što se mana nije kvarila na subotu u pustinji, tako se ni Isusovo telo nije kvarilo u grobu: „Jer mi nećeš ostaviti dušu u grobu; ni dopustiti da Svetac tvoj vidi raspadanje.“ Psalam 16:10 „Jer mi nećeš ostaviti dušu u grobu ni dopustiti da tvoj Svetac ugleda raspadanje.“ Dela 2:27 „Unapred je video i prorekao za Hristovo vaskrsnuće da mu nije ostavljena duša u grobu niti mu je telo videlo raspadanje.“ Dela 2:31 Biblija nam objašnjava redosled događaja koji prate Isusovo raspeće i stavljanje u grob: „A kad dođe veče, dođe neki bogat čovek iz Arimateje, po imenu Josif, koji i sam beše učenik Isusov. Taj pristupi Pilatu pa zatraži telo Isusovo. Tada Pilat zapovedi da se telo preda. Josif je uzeo telo i uvio ga je u čisto platno pa ga je položio u svoj novi grob koji je isklesao u steni. Dokotrlja velik kamen na vrata groba i ode. A beše tu Marija Magdalena i druga Marija: sedele su nasuprot grobu. A sutradan, to jest dan nakon Pripreme, okupiše se sveštenički glavari i fariseji kod Pilata govoreći: ’Gospodaru, setismo se da onaj varalica reče još za života: ‘Nakon tri dana vaskrsnuću.’ Zapovedi dakle da se grob osigura sve do trećeg dana, da ne bi noću došli učenici njegovi, ukrali ga pa rekli narodu: ’Vaskrsnuo je iz mrtvih!’, pa bude poslednja zabluda gora od prve.’ A Pilat im kaza: ’Imate stražu! Idite, osigurajte kako znate!’ A oni odu, osiguraju grob sa stražom i zapečate kamen.“ Matej 27:57:66 Vidimo da je Josif iz Arimateje uzeo Isusovo telo u petak veče pre početka subote i stavio ga u grob. Sledećeg dana posle dana pripreme u subotu fariseji i prvosveštenici traže od Pilata da se postavi straža pred grobom ali samo do trećeg dana jer su očekivali da Isus vaskrsne trećeg dana to jest u nedelju i još fariseji citiraju Isusovu izjavu da će vaskrsnuti posle tri dana, što znači da oni svakako nisu tumačili Isusovu izjavu da je u pitanju vaskrsenje nakon bukvalnih 72 sata. Da je Josif uzeo telo u veče pre početka subote možemo videti u ovom sledu događaja koji se odlično poklapa sa već navedenim sledom događaja: „I gle, neki čovek po imenu Josif, koji je bio većnik, čovek čestit i pravedan, (on ne beše saglasan sa njihovom odlukom i postupkom) iz Arimateje, grada judejskoga, a koji je i sam iščekivao kraljevstvo Božje, taj pristupi Pilatu pa zatraži telo Isusovo. Skine ga i uvije ga u platno pa ga položi u isklesan grob u koji još niko ne beše položen. A beše dan Pripreme i subota je svitala. A pratile su to i žene koje su sa Isusom došle iz Galileje: posmatrale su grob i kako je položeno telo njegovo. A kad se vratiše, pripremiše mirise i mirisna ulja. I u subotu mirovaše po propisu.“ Luka 23:50-56 Znači Josif iz Arimateje je na dan pripreme u petak pre početka subote položio Hristovo telo u grob, a žene koje su to posmatrale, sledeći dan na subotu su mirovale po propisu. One su mirovale tokom subote po ovom propisu iz četvrte Božije zapovesti: „Sećaj se dana subotnjeg, da ga držiš svetim. Šest dana radi i obavljaj sav svoj posao, a sedmog je dana subota posvećena GOSPODU, Bogu tvojem. Nikakav posao tada nemoj raditi: ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni stoka tvoja, ni došljak koji se nađe unutar tvojih vrata. Jer je za šest dana GOSPOD stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njemu, a sedmog je dana počinuo. Zato je GOSPOD blagoslovio dan subotnji i posvetio ga.“ 2. Mojsijeva 20:8-11 To nam otkriva da je i Isus mirovao na subotu u svom grobu. U redu ali neko će reći kako su žene prvo pripremile ulja i mirise pre subote: „A kad se vratiše, pripremiše mirise i mirisna ulja. I u subotu mirovaše po propisu.“ Luka 23:56 a onda u drugom stihu kupuju mirise posle subote: „I kad prođe subota, Marija Magdalena i Marija, Jakovljeva, i Saloma kupiše mirise da odu da ga pomažu.“ Marko 16:1 Ljudi koji zagovaraju pogrešno verovanje da je Isus razapet u sredu umesto u petak tvrde da ta dva stiha dokazuju da su oni u pravu. Oni veruju da je pasha bila u sredu i da je prvi dan beskvasnih hlebova bio u četvrtak pošto znamo da prvi dan beskvasnih hlebova nije uvek padao u isto vreme kada je sedmična subota, samo je praznik prvina morao da ide posle sedmične subote. Po njihovom verovanju žene su u Luka 23:56 kupile mirise pre sedmične subote, a u Marku 16:1 posle praznične subote koja je prvi dan beskvasnih hlebova. Znači u tom slučaju žene su kupile ulja i mirise posle četvrtka u petak pre subote, jer u tom slučaju prvi dan beskvasnih hlebova nije pao na sedmičnu subotu nego u četvrtak i onda je Isus razapet u sredu a vaskrsao je u subotu, jer je navodno cela 72 sata bio u grobu od srede do subote i onda po njima sreda mora biti dan pripreme za prazničnu subotu koja je po njima bila u četvrtak. Međutim u ovom članku je već Biblijom dokazano da je dan pripreme uvek bio petak pre sedmične subote, a malo kasnije slede i dokazi da Isus nije bio u grobu bukvalna 72 sata. Kako onda da objasnimo ta dva stiha iz Luka 23:56 i Marko 16:1? Ono što prvo treba da primetimo je to da Luka 23:56 govori o PRIPREMI mirisnih ulja i drugih mirisa dok Marko 16:1 govori o KUPOVINI mirisa. Pripremiti nešto i kupiti nešto nije isto. Žene su došle kući malo pre početka sedmične subote da pripreme mirisna ulja i druge mirise, ali očigledno nisu imale dovoljno pa su morale da kupe još. Međutim krenula je sedmična subota i nisu ništa mogle da kupe pa su onda sačekale da zađe sunce u subotu da prođe šabat i onda su kupile sve što im je falilo. Da neko ne bi rekao da je to samo moje mišljenje, ovo su Biblijski citati koji dokazuju da je Isus vaskrsao u nedelju: „A na prvi dan sedmice, veoma rano, dođoše na grob noseći mirise koje su pripremile, i neki sa njima.“ Luka 24:1 Prvi dan sedmice je nedelja a sada u istom tom poglavlju vidimo da je to treći dan od kako je Isus uhapšen i razapet: „... kako su ga i sveštenički poglavari i naši glavari predali da bude osuđen na smrt pa ga razapeli. A mi se nadasmo da je on onaj koji treba da otkupi Izrael. A uz sve to, ovo je danas treći dan otkad se to dogodilo.“ Luka 24:20,21 Neko tumači da je to treći dan od kako je postavljena straža na grobu pa je onda kao Isus umro u sredu, straža je postavljena u četvrtak a nedelja je treći dan od četvrtka dok je navodno Isus vaskrsao u subotu, ali mi vidimo da piše da je to treći dan od kako je uhvaćen od sveštenika, osuđen na smrt i razapet. Znači nedelja koja je prvi dan sedmice je treći dan od dana na koji je Isus uhvaćen što nam govori da je početak petka prvi dan, subota drugi dan a nedelja treći dan, tako da sama Biblija kaže da Isus nije bio u grobu celih 72 sata. Ovaj stih nam direktno govori da je Isus vaskrsao u nedelju: „A kad vaskrsnu, rano, prvog dana u sedmici, ukazao se najpre Mariji Magdaleni iz koje beše isterao sedam demona.“ Marko 16:9 Elen Vajt nam isto potvrđuje ono što piše u Bibliji, da je Isus vaskrsao u nedelju: „Časove subotnog počivanja učenici su proveli tugujući zbog smrti svog Učitelja, dok je Isus — Car slave — ležao u grobu. Kad se približila noć, bili su postavljeni stražari da čuvaju Spasiteljev grob, dok su anđeli — nevidljivi za ljudske oči — lebdeli iznad tog svetog mesta. Noć prvog dana sedmice polako je odmicala, i dok se još nije svanulo anđeli koji su bdili nad grobom znali su da trenutak oslobođenja dragog Božjeg Sina, njihovog omiljenog Zapovednika, tek što nije nastupio.“ Rani spisi „Noć prvog dana sedmice polako je proticala. Nastupio je najmračniji trenutak koji prethodi svitanju. Hristos je još bio zarobljenik u svom uskom grobu. Veliki kamen bio je na svom mestu, rimski pečat neizlomljen, rimski čuvari držali su svoju stražu. Tu su se nalazili i nevidljivi stražari. Vojske zlih anđela bile su okupljene oko ovog mesta. Da je bilo moguće, knez tame sa svojom otpalom vojskom zauvek bi sačuvao zapečaćen grob koji je držao Božjeg Sina. Međutim, nebeska vojska okružila je grobnicu. Anđeli ’silni krepošću’, čuvali su grob i čekali da pozdrave dobrodošlicom Kneza života.“ Čežnja vekova Nakon svih iznetih dokaza koji sasvim jasno otkrivaju da je Isus vaskrsao u nedelju ostaje još da se dokaže da Isus nije bio tri dana i tri noći u grobu to jest celih 72 sata. Ljudi koji veruju u ovu zabludu pozivaju se na ovaj stih: „Jer kao što Jona beše u utrobi morske nemani tri dana i tri noći, tako će i Sin Čovečiji biti u srcu zemlje tri dana i tri noći.“ Matej 12:40 Da bi se razumelo tri dana i tri noći, prvo je neophodno objasniti šta je srce zemlje. Vidimo da je utroba morske nemani upoređena sa srcem zemlje. Ta neman je živo biće, Jona nije bio u nekoj podvodnoj pećini ili na dnu mora nego u utrobi živog bića. Ne možemo porediti živu neman sa mrtvim grobom. Isus nam ovde govori da će On biti „u srcu žive sile“ kao što je Jona bio u srcu žive morske nemani. To što je Isus ležao u grobu je samo posledica Njegovog hvatanja od te „žive mračne sile.“ Pogledajmo kada Isus pada u ruke toj neprijateljskoj živoj sili: „A Isus reče onima koji dođoše na njega, svešteničkim glavarima i zapovednicima hramskim i starešinama: ’Kao na razbojnika izađoste sa mačevima i toljagama! Svaki dan bejah sa vama u Hramu i ne digoste ruke na mene. Ali ovo je vaš čas i vlast tame.’“ Luka 22:52,53 Od tog trenutka počinje Isusov boravak u srcu zemlje, tada je vlast tame došla po Njega kao što je Jonu progutala morska neman. Isus nije nigde u stihu spomenuo grob, niti je spomenuo 72 sata, samo je rekao tri dana i tri noći u srcu zemlje. Srce zemlje je objašnjeno pa sad dolazi na red i objašnjenje tri dana i tri noći. U Bibliji dan traje od zalaska sunca do zalaska sunca: „I bi veče, i bi jutro — dan prvi.“ 1. Mojsijeva 1:5 Isus je uhvaćen i osuđen noću, kada je sunce zašlo u četvrtak uveče i tada je kod Jevreja počeo dan koji mi zovemo petak, to je prva noć. Zatim je preko dana u petak razapet a pre zalaska sunca je taj isti dan i postavljen u grob kada je umro na krstu, to je prvi dan. U grobu je proveo noć od subote, to je druga noć i dan od subote, to je drugi dan. Nastavio je da leži u grobu i kada je počela nedelja noću, to je treća noć i rano ujutru u nedelju kada je sunce izašlo je vaskrsnuo tako da je i deo trećeg dana proveo u grobu, to je treći dan. Znači imamo tri noći i tri dana ali nemamo bukvalnih 72 sata. U Bibliji tri dana i tri noći ne znače 72 sata što je dokazano ranije u ovom članku kada smo videli da fariseji nisu protumačili Isusovu izjavu posle tri dana kao posle 72 sata, ali evo i dodatnih dokaza: „Otada poče Isus izlagati svojim učenicima da mu valja poći u Jerusalim i mnogo pretrpeti od starešina i svešteničkih poglavara i književnika, i biti ubijen, i treći dan vaskrsnuti.“ Matej 16:21 „Sin Čovečiji će biti predat u ruke ljudima; i ubiće ga, i treći će dan vaskrsnuti.“ Matej 17:22,23 „Sin Čovečji predaje se u ruke ljudima; i ubiće ga, ali će, ubijen, treći dan vaskrsnuti.“ Marko 9:31 „Evo, uzlazimo u Jerusalim, i Sin Čovečiji biće predat svešteničkim poglavarima i književnicima; i osudiće ga na smrt i predati ga neznabošcima. I narugaće mu se i izbičevati ga i popljuvaće ga i ubiti ga. I treći će dan vaskrsnuti.“ Marko 10:33,34 „I poče ih poučavati da Sinu Čovečijem valja mnogo pretrpeti, i biti odbačen od starešina i svešteničkih poglavara i književnika, i biti ubijen, i nakon tri dana vaskrsnuti.“ Marko 8:31 „Gospodaru, setismo se da onaj varalica reče još za života: ‘Nakon tri dana vaskrsnuću.’“ Matej 27:63 U svim ovim stihovima možemo da primetimo dve stvari, prvo vidimo da brojanje tri dana počinje od kada Isusa uhvate sveštenici, a drugo što primećujemo je to da u prva četiri stiha piše trećeg dana, a u zadnja dva stiha posle tri dana, tako da je za Jevreje vaskrsenje posle trećeg dana značilo da je Isus vaskrsao trećeg dana što smo videli i u slučaju fariseja kod postavljanja straže. U Bibliji ima još stihova koji dokazuju da izraz „tri dana i tri noći“ nisu u ovom slučaju bukvalna 72 sata: „On im reče: ’Za tri dana dođite opet ka meni.’ I narod ode... A treći dan dođe Jerovoam i sav narod Rovoamu, kao što je kralj rekao govoreći: ’Vratite se ka meni trećeg dana.’“ 2. Dnevnika 10:5,12 Car je rekao da se dođe za tri dana i ljudi su došli trećeg dana. Pošto je ovo bila careva naredba niko se ne bi igrao sa tim da ne posluša cara tako da niko ne bi došao ranije. Ljudi su znali da kada car kaže za tri dana, on misli trećeg dana, a ne tačno 72 sata, jer su se ljudi u to vreme tako izražavali. Pogledajmo događaj opisan u knjizi o Esteri: „Tada reče Estera uzvraćajući Mordokaju: ’Hajde, skupi sve Jevreje koji se nalaze u Šušanu pa postite za mene. Tri dana, noć i dan, nemojte ni jesti ni piti. I ja ću tako postiti sa svojim devojkama i nakon toga ću ući kralju, što nije po zakonu; pa ako poginem, neka poginem.’“ Estera 4:15,16 „I dogodi se trećeg dana da Estera obuče kraljevsku odeću i stane u unutrašnje predvorje kraljevog dvora, nasuprot kraljevom dvoru.“ Estera 5:1 U tim stihovima iz knjige o Esteri vidimo da za Esteru tri dana i tri noći nisu predstavljali 72 sata jer bi onda otišla kod cara četvrtog dana nakon što bi isteklo 72 sata, a ne trećeg dana. Imamo još jedan stih koji može da uvede dodatnu zabunu: „Odvedu tada Isusa od Kajafe u namesnikovu palatu. A beše rano jutro. I oni ne uđoše u palatu da se ne okaljaju, nego da mogu jesti pashu.“ Jovan 18:28 U ovom zadnjem stihu vidimo da Jevreji po svom običaju nisu hteli da uđu u namesnikovu palatu jer bi se onda onečistili i ne bi mogli jesti pashalnu žrtvu. Ono što može da deluje zbunjujuće je to što znamo da je Isus sa Svojim učenicima jeo pashalnu žrtvu pre Svog hapšenja a ovde vidimo da Jevreji nakon Njegovog hapšenja paze da se ne onečiste kako bi mogli jesti pashalnu žrtvu. Da bi smo rešili ovaj „problem“ moramo da pogledamo ove stihove: „Jagnje neka vam bude bez mane, muško, od jedne godine; uzmite od ovaca ili koza. I čuvajte ga do četrnaestog dana ovog meseca; onda neka ga sva zajednica zbora sinova Izraelovih zakolje predveče. I neka uzmu od krvi pa poškrope oba dovratnika i nadvratnik na kućama u kojima ga budete jeli. A meso, na vatri pečeno, neka pojedu te iste noći; sa beskvasnim hlebom i gorkim biljem neka ga pojedu. Ništa sirovo od njega ili u vodi kuvano nemojte jesti, nego na vatri pečeno: glavu njegovu sa njegovim nogama i njegovom iznutricom. I ništa od njega ne ostavljajte do jutra; a šta ostane do jutra, spalite na vatri.“ 2. Mojsijeva 12:5-10 Moramo vrlo pažljivo analizirati ove stihove. Jagnje se klalo četrnaestog nisana predveče na praznik pashe pre nego što je sunce zašlo jer je sa zalaskom sunca počinjao petnaesti nisan, prvi dan beskvasnih hlebova: „I još je Josija održao Pashu GOSPODU u Jerusalimu; i klali su pashu četrnaestog prvog meseca.“ 2. Dnevnika 35:1 Zatim vidimo da se meso od jagnjeta jelo te noći. Pošto je već spomenuto u ovom članku da je kod Jevreja dan počinjao sa zalaskom sunca, a meso se jelo te noći jasno nam je da se pashalna žrtva koja se klala četrnaestog nisana predveče pre zalaska sunca jela uveče na početku petnaestog nisana to jest prvog dana beskvasnih hlebova. Zato su Jevreji posle Hristovog hapšenja pazili da se ne onečiste kako bi pashalnu žrtvu zaklanu na pashu jeli na početku prvog dana praznika beskvasnih hlebova, koji je počinjao sa zalaskom sunca onog dana kada je Isus razapet. Da još jednom obnovimo gradivo Isusa hapse na početku pashe četrnaestog nisana posle zalaska sunca uveče kada je kod Jevreja počeo petak. Odvode Ga na suđenje isto to veče, paze da ne uđu u namesnikovu palatu, onda preko dana razapinju Isusa. Isus umire baš u trenutku kada se klala pashalna žrtva u petak popodne. Nakon što je Isus sahranjen zalazi sunce i počinje prvi dan beskvasnih hlebova, petnaesti nisan na koji pada i sedmična subota iz četvrte zapovesti, a na početku tog dana se jede jagnje zaklano par sati ranije u trenutku Hristove smrti kao pashalna žrtva. Zato su Jevreji vodili računa da mogu da jedu pashalnu žrtvu. Ovo nam sve govori da Isus sa Svojim učenicima nikako nije mogao jesti tu pashalnu žrtvu za koju su se Jevreji pripremali jer se ona prinela u isto vreme kada je Isus umro na krstu zato što je i ukazivala na Njegovu smrt na krstu. U ovim stihovima možemo videti da Isus nije jeo pashu na dan beskvasnih hlebova: „A pre (na grčkom protos) Beskvasnih hlebova pristupiše učenici Isusu govoreći mu: ’Gde hoćeš da ti pripremimo da jedeš pashu?’“ Matej 26:17 „I pre (protos) dana Beskvasnih hlebova, kad se žrtvovala pasha, rekoše mu učenici njegovi: ’Gde hoćeš da odemo i pripremimo da jedeš pashu?’“ Marko 14:12 „A dođe Dan beskvasnih hlebova, u koji je trebalo žrtvovati pashu. I pošalje Petra i Jovana rekavši: ’Idite, pripremite nam da jedemo pashu.’“ Luka 22:7,8 Prva dva stiha su u većini Biblijskih prevoda ako ne i u svim pogrešno prevedena. Grčka reč „protos,“ koja je uglavnom prevedena kao prvi u prva dva stiha, ne može tako da se prevede jer bi to onda značilo da Isus jede pashu koja se jela na prvi dan beskvasnih hlebova dok je On bio u grobu i koja je simbolizovala Njegovu smrt na krstu pa je samim tim i morala biti zaklana u trenutku Njegove smrti na krstu. Jedno od značenja grčke reči „protos“ je „pre“, a ne samo „prvi“, tako da su Isus i Njegovi učenici jeli pashu pre dana beskvasnih hlebova, a ne prvog dana beskvasnih hlebova i onda ništa nije čudno što fariseji nisu smeli da uđu kod Pilata da bi mogli da jedu pashalnu žrtvu nakon Isusovog hapšenja i posle Njegove večere sa učenicima. Evo i dokaza da ta reč „protos“ ima i značenje „pre“: „Onaj koji za mnom dolazi, preda mnom je, jer beše pre (protos) mene.“ Jovan 1:15 Na početku stiha Matej 26:17, reč dan je dodata u većini prevoda i nema je u prihvaćenom grčkom tekstu, tako da nam i to govori da se ne radi o prvom danu beskvasnih hlebova, nego o vremenu pre početka praznika beskvasnih hlebova. U Luki 22:7,8 generalno u svim prevodima piše: „A dođe dan beskvasnih hlebova“, ali gramatički ispravan prevod u ovom stihu kada se uzme grčka gramatika reči „doći ili dolaziti“ je: „A dolazio je dan beskvasnih hlebova“. Kada uzmemo i znamo širi kontekst Pisma temeljen na stihovima iz Starog Zaveta, iz Mateja i Marka, jasno nam je da se reč „dolazio je“, odnosi na približavanje dana beskvasnih hlebova. Znači u Luki 22:7,8 dan beskvasnih hlebova se približavao, odnosno „dolazio je“. kada posmatramo ove stihove u svetlu ovih iznesenih činjenica, onda nema nikakve zabune ili prividne kontradiktornosti. B. M. |
Arhiva
December 2024
|
||||||||||||||||||||||||||||||